Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

Фабрички смрад и отровни димови овамо нису допирали, као ни градска канализација. Сад је све то било напуштено и запуштено и целим путем наишли су на само једну настањену кућу — кроз прозор је иза завесе пробијало жуто светло, на конопцима је висило мокро од кише рубље а огромни пас, запењен од јарости, изјурио је из дворишта и неко време трчао за возилом, прскан блатом испод точкова.

Редрик је опрезно превезао ауто преко још једног несигурног старог мостића и, кад се испред њих појавила западна цеста, стао и угасио мотор. Онда је изишао на пут, не погледавши Барбриџа, и пошао напред, зимогрожљиво гурнувши руке у влажне џепове комбинезона. Већ се сасвим разданило. Све наоколо било је мокро, тихо и успавано. Дошао је до цесте и опрезно извирио иза жбуња. Полицијска рампа се одавде добро видела: кућица на точковима, три осветљена прозорчића; патролна кола остављена су поред пута и никог у њима није било. Неко време Редрик је стајао и гледао. Није се видело никакво кретање — патролџије су очигледно озебле, уморни су и сада дремају у приколици са цигаретом прилепљеном за доњу усну. «Керови» — рекао је тихо Редрик. Напипао је у џепу боксер, провукао прсте кроз отворе, стегао у шаци хладан метал и, исто онако зимогрожљиво погрбљен, не вадећи руке из џепова, вратио се до кола. Ландровер је, лако накренут, стајао међу жбуњем. Место је било глуво, забачено, вероватно нико овуда није прошао већ десет година.

Кад се Редрик вратио, Барбриџ се придигао и погледао га полуотворених устију. Сад је изгледао још старији него обично — наборан, ћелав, обрастао прљавом брадом, жутих зуба. Неко време су ћутећи гледали један другог, а онда је Барбриџ рекао неразговетно:

— Даћу ти мапу... све замке... Сâм ћеш отићи, нећеш зажалити...

Редрик га је слушао, непомичан, онда је отворио шаку, испуштајући из ње у џеп боксер, па рекао:

— Добро. Твоје је да лежиш у несвести, разумеш? Стењи и јаучи ако неко хоће да те такне.

Он седе за волан, упали мотор и покрене возило.

И све је прошло добро. Нико није изишао из приколице када је ландровер, поштујући све ознаке, лагано прошао поред, а затим, све повећавајући брзину, ушао у град преко јужне периферије. Било је шест сати изјутра, улице су биле пусте, асфалт — мокар и црн, семафори су се усамљено и непотребно домигивали на раскрсницама. Прошли су поред пекаре са високим, јарко осветљеним прозорима и Редрика запахне топли, као никад пријатни мирис.

— Ех, што сам гладан — рекао је Редрик и, растежући уморне, укочене мишиће, упро се рукама о волан и одмакао.

— Шта? — уплашено је упитао Барбриџ.

— Кажем, гладан сам... Куд хоћеш прво? Кући или одмах до Касапина?

— До Касапина, пожури! — брзо је рекао Барбриџ, нагнувши се напред и врело, грозничаво дахћући Редрику за врат. — Право до њега! Брзо! Он ми је чак и дужан седам стотки... Ма пожури, шта се вучеш као пуж! — и он одједном стаде бесно и немоћно да псује најодвратнијим речима, прскајући пљувачком и гушећи се у нападима кашља.

Редрик му није одговарао. Није имао времена ни воље да смирује запењеног Лешинара.

Требало је што пре свршити са овим и макар мало, макар пола сата одспавати пре састанка у «Метрополу». Скренуо је у Шеснаесту улицу, прошао два блока и стао пред сивом кућом на спрат.

Касапин му је сам отворио — очигледно, тек што је устао и кренуо у купатило. Био је у раскошном кућном мантилу са златним ресама а у руци му је била чаша са зубном протезом. Коса му је била неочешљана, под мутним очима набрекли тамни подочњаци.

— А! — рекао је. — Риши! — Шта ‘оћеш?

— Стави зубе и идемо — рекао је Редрик.

— Аха — потврдно је замумлао Касапин, покретом главе позвао Редрика у хол и, шљапкајући персијским папучама и крећући се неочекиваном брзином, отишао у купатило. — Ко? — упитао је оданде.

— Барбриџ — одговори Редрик.

— Шта?

— Ноге.

Из купатила се зачуо шум воде, фрктање, пљускање, нешто је пало и закотрљало се по подним плочицама. Редрик је уморно сео у наслоњач, извадио цигарету и запалио, осврћући се. Да, хол је био краљевски. Касапин није жалио пара. Он је био веома добар и веома популаран хирург, познат не само у граду него и у целој држави, и са сталкерима се није спетљао због новца. Он је такође узимао свој део из зоне; узимао је у натури, разне пронађене предмете које је користио у медицинске сврхе, добијао је знање, изучавајући на осакаћеним сталкерима раније непознате болести и повреде људског организма, добио је и славу, славу најбољег светског лекара-специјалисте за нељудска оболења људског организма. Уосталом, није га требало молити ни да узме новац.