Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

Он опет седе у кола и укључи мотор. Ставивши руке на волан примети како су му побелели прсти.

Онда је истурио главу кроз прозор и, не суздржавајући се више, рече:

— А ако ипак будем морао да се одселим, онда се помоли богу!

Утерао је ландровер у гаражу, упалио светло и затворио капију. Затим је из лажног канистра за бензин извукао ранац са пленом, довео возило у ред, ранац гурнуо у стару плетену корпу, одозго бацио мрежу, још мокру, са закаченом травом и лишћем, и поврх свега изручио обамрлу рибу коју је Барбриџ јуче увече купио у некој радњици на периферији. Онда је још једном, по навици, прегледао возило са свих страна. У урезу задње десне гуме остао је опушак. Редрик га извади — био је од шведске цигарете. Он размисли и стави га у кутију од шибица. Сад је тамо било већ три опушка.

На степеништу није срео никог. Стао је пред врата свог стана и она се отворише пре него што је извадио кључ. Ушао је постранце, држећи тешку корпу под мишком, и нашао се у познатој топлини и мирисима свог стана а Гута је, загрливши га око врата, замрла, сакривши лице у његове груди. Чак и кроз комбинезон и топлу кошуљу осећао је како лупа њено срце. Ништа није рекао, стрпљиво је стајао и чекао да се она смири, мада је баш тог тренутка осетио колико је уморан.

— Добро... — најзад је она рекла дубоким промуклим гласом, пустила га из наручја и укључила светло у предсобљу. Онда је, не осврнувши се, отишла у кухињу. — Скуваћу ти кафу — рекла је оданде.

— Донео сам ти рибе — рекао је он извештачено веселим гласом. — Испеци све одједном, страшно сам гладан.

Она се вратила, кријући лице у распуштеној коси; он је спустио корпу на под, помогао јој да извуче мрежу са рибом а онда су заједно однели мрежу у кухињу и пресули рибу у судоперу.

— Иди окупај се — рекла је Гута. — Док се окупаш све ће бити готово.

— Како је Мајмунчица? — упитао је Редрик, седајући и скидајући чизме.

— Гњавила ме је цело вече — одговори Гута. — Једва сам је ставила у кревет. Све: где је тата, па где је тата. Да јој створим тату...

Она се спретно и бешумно кретала по кухињи — чврста, стасита, и већ је узаврела вода у џезви, летела је крљушт испод ножа, цврчало је уље у највећој тави и замирисала је кафа.

Редрик је устао. Босоног, отишао је у предсобље, узео корпу и однео је у оставу. Онда је завирио у спаваћу собу. Мајмунчица је мирно спавала, покривач је напола пао на под, кошуљица се подигла и она је била сасвим откривена — мала зверчица. Редрик није издржао и помиловао ју је по леђима, обраслим топлим златастим длачицама, и по ко зна који пут се зачудио како је то крзно фино и дугачко. Хтео је да је узме на руке али се плашио да је не пробуди, а био је и прљав као ђаво, сав прожет мирисима зоне и смрти. Вратио се у кухињу, опет сео за сто и рекао:

— Сипај ми шољу кафе. После идем на купање.

На столу су биле «Хармонтске новине», часописи «Атлета», «Плејбој» — читава гомила часописа је стигла — и дебели, сиво укоричени «Извештаји Међународног института за ванземаљске цилизације» број 56. Редрик је прихватио од Гуте шољу вруће кафе и привукао «Извештаје». Дијаграми некакви, ознаке, цртежи... На фотографијама — познати предмети из необичних углова. Изишао је још један Кирилов посмртни чланак: «О једном неочекиваном својству магнетних замки типа 77-б». Презиме Панов било је у црном оквиру, а испод примедба ситним словима: «доктор Кирил А. Панов, Русија, трагично погинуо приликом експеримента у априлу .... године». Редрик је одгурнуо часопис, отпио гутљај скоро се опекавши и упитао:

— Је л’ долазио неко?

— Навратио је Ималин — рекла је Гута после кратког оклевања. Стајала је код штедњака и гледала га. — Био је пијан; брзо сам га испратила.

— А Мајмунчица?

— Као и увек, није хтела да га пусти. Почела је и да плаче. Онда сам јој рекла да је чика Ималин мало болестан, а она мени: «Знам; чика Ималин се опет нацврцао!»

Редрик се осмехнуо и попио још гутљај. Онда је упитао:

— А наши суседи?

И опет је Гута оклевала пре него што ће одговорити.

— Па, као и увек — најзад је рекла.

— Добро, не мораш ми причати.

— Ах! — она је љутито одмахнула руком. — Ноћас је била она баба одоздо. Очи јој оволике, само што јој није пена избила на уста. Као, што ми то ноћу стружемо у купатилу!...

— Бештија — процедио је Редрик кроз зубе. — Слушај, да се ми ипак одселимо одавде? Купићемо кућу на периферији, негде где нема никог, неку напуштену вилу...

— А Мајмунчица?

— Господе — рекао је Редрик. — Па зар јој неће бити добро са нама?