Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

Заклонивши лице дланом, Редрик је гледао како Нунан журно и вешто седа на предње седиште, пребацује нешто на задње, нагиње се по нешто, намешта ретровизор. Онда је «Пежо» избацио плавичасти облачић дима, затрубио на неког Африканца у бурнусу и хитро се извезао на улицу. Судећи по свему, Нунан је кренуо у Институт, што значи да мора обићи фонтану и проћи поред кафеа. Било је касно да устане и оде и зато је Рерик само још јаче заклонио лице дланом и нагнуо се над своју шољу кафе. Али ни то није помогло. «Пежо» му је затрубио над самим уветом, зашкрипале су кочнице и зачуо се бодри Нунанов глас:

— Еј! Шухарте! Ред!

Опсовавши за себе, Редрик подиже главу. Нунан је већ ишао према њему, издалека пружајући руку и сав сијајући.

— Шта радиш овде тако рано? — упитао је, пришавши. — Хвала, мадам — добацио је келнерици. — Не треба ништа... — И опет Редрику: — Нисам те видео сто година! Где си? Шта радиш?

— А тако — нерадо се огласио Редрик. — Ништа важно...

Он је гледао како Нунан са уобичајеном жустрином и спретношћу седа на столицу преко пута, помиче пуначким рукама чашу са салветама на једну страну, тањир за сендвиче на другу и слушао Нунаново пријатељско ћеретање.

— Изгледаш ми некако уморно — можда ниси спавао довољно? А и ја сам се у последње време намучио са овом новом аутоматиком али, опет, сан је за мене најважнија ствар, до ђавола са аутоматима... — Он се наједном осврнуо. — Извини, да ти, можда, не чекаш неког? Можда ја сметам?

— Ма не... — мрзовољно рече Редрик. — Просто сам имао времена па сам сео да попијем кафу.

— Добро, свеједно, нећу те ја дуго задржавати — рекао је Дик и погледао на сат. — Слушај, Ред, што не оставиш све и дођеш опет у Институт? Знаш да ће те тамо увек примити. Можеш опет да радиш са једним Русом; недавно је стигао...

Редрик је одмахнуо главом.

— Не — рекао је. — Другог Кирила нема на свету... А и немам више шта да тражим у вашем Институту. Сад је код вас све аутоматизовано; роботи сами иду у Зону, вероватно сами и премије узимају... А лаборантска плата мени није ни за дуван.

— Не буди смешан; то би се дало средити — рекао је Нунан.

— А ја не волим кад ми други нешто сређују — рекао је Редрик. — Одувек сам сâм све сређивао, па ћу тако и даље.

— Ух, што си се уобразио — рекао је Нунан са осудом.

— Ништа се ја нисам уобразио. Не волим да пазим на сваку пару; то је све.

— Па, ту си у праву — рекао је Нунан расејано. Он равнодушно погледа Редрикову ташну на трећој столици и превуче прстом преко сребрне плочице са угравираним ћириличним словима. — Тако је:

новац је човеку потребан зато да не мора мислити на њега... Поклон од Кирила? — упитао је, показујући главом на ташну.

— Наслеђе — кратко је одговорио Редрик.

— А што те нема у «Боржчу»? — зачудио се Нунан. — Ја тамо ручам сваки дан. Овде, у «Метрополу», за сваки бифтек те тако одеру... Слушај — рекао је одједном — а како ти стојиш са новцем?

— Хоћеш да ти позајмим?

— Не, напротив.

— Значи, мислио си ти мени да позајмиш...

— Имам један посао за тебе — рекао је Нунан.

— О, боже! — узвикнуо је Редрик. — Зар и ти?

— А ко још? — одмах је упитао Нунан.

— Ма има вас много таквих... послодаваца.

Нунан се насмејао као да је тек сад схватио.

— Ма не, ово није нешто из твоје главне струке.

— Па шта је онда?

Нунан опет погледа на сат.

— Знаш шта — рекао је, устајући. — Дођи данас у «Боржч» на ручак, у два сата, па ћемо попричати.

— Не могу у два; нећу стићи — рекао је Редрик.

— Онда увече у шест. Може?

— Видећу — одговорио је Редрик и такође погледао на сат. Било је пет до девет.

Нунан му махне руком и врати се у свој «Пежо». Редрик га је испратио погледом, позвао келнерицу, замолио кутију «Лаки страјка», платио и, узевши ташну, полако кренуо преко улице према хотелу. Сунце је већ припекло, улица је брзо постајала спарна и Редрик је осетио како га очи пеку.

Зажмурио је, жалећи што није имао времена да бар мало одспава пре овог важног посла. И ту га је ухватило.

Никад му се то није десило ван Зоне, а и у њој свега два-три пута. Одједном као да се нашао у неком другом свету. Милиони мириса одједном су се обрушили на њега: оштри, слатки, метални, нежни, опасни, узбуђујући, огромни као зграде и ситни као зрнца прашине, груби као камење за калдрму, фини и сложени као сатни механизам. Ваздух је постао тврд, у њему су се појавиле ивице, површи, рубови, као да се напунио огромним храпавим куглама, глатким пирамидама, гигантским оштрим кристалима, и кроз све то он се морао пробијати као кроз мрачну старетинарницу пуну старинског гломазног и наказног намештаја... То је трајало један дугачак трен, а кад је отворио очи, све је нестало. Није то био други свет; његов, познати свет окренуо се према њему другом, непознатом страном, та страна се указала на тренутак и опет нестала пре него што је он стигао да се снађе...