Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

Одело је већ било положено на кревет и Редрик се поче облачити. Везивао је кравату пред огледалом кад је иза њега тихо шкрипнуо паркет, зачуо се кратки брзи дах, и он је с напором сачувао озбиљно лице.

— Бу! — зачуо се одједном дечији гласић и Редрик бî шчепан за ногу.

— Ах! — викнуо је он, падајући у несвест на кревет.

Мајмунчица, смејући се и подврискујући, одмах се успентрала на њега. Редрик је био гажен, чупан за косу и обасут бујицом разних информација. Суседов Вили откинуо је ногу лутки. На трећем спрату појавило се маче — сво је бело осим што има црвене очи — вероватно није слушало маму и ишло је у зону. За вечеру су били каша и компот. Чика Ималин се опет нацврцао и био је болестан, па је чак и плакао. Како то да се рибе не удаве кад су стално у води? Зашто мама ноћас није спавала? Зашто је прстију пет, а руку две, а нос један?... Редрик је опрезно грлио топло створење које је пузало по њему, гледао у крупне, потпуно црне, без беоњача очи, приљубљивао образ уз обрашчић прекривен златастим свиленим крзном и само понављао:

— Мајмунчице... Ех, Мајмунчице... Мајмунчице моја...

А онда му је на уво оштро зазвонио телефон. Пружио је руку и узео слушалицу.

Са друге стране се ништа није чуло.

— Ало! — рекао је Редрик. — Ало!

Нико се није одазивао. Онда је у слушалици кврцнуло и зачули су се кратки сигнали. Редрик је устао, спустио Мајмунчицу на под не слушајући је више и обукао панталоне и сако. Мајмунчица је неуморно брбљала али он се само расејано осмехивао, тако да је на крају чуо да је «тата прогутао језик» и био остављен на миру.

Вратио се у оставу, сложио у ташну оно што је лежало на столу, отишао у купатило по боксер, опет се вратио у оставу, узео ташну у једну руку, корпу са ранцем у другу, изишао, пажљиво затворио врата оставе и викнуо Гути: «Одох ја!»

— Кад ћеш се вратити? — упитала је Гута, излазећи из кухиње. Она се већ очешљала и дотерала и на себи више није имала обичну кућну хаљину већ ону коју је он највише волео — светлоплаву са великим изрезом.

— Јавићу ти се — рекао је он гледајући је, онда је пришао, нагнуо се и пољубио у изрез.

— Хајде, иди — тихо је рекла Гута.

— А ја? А мене? — повикала је Мајмунчица протискујући се међу њих.

Морао се нагнути још ниже. Гута га је гледала непомично.

— Ситница — рекао је он. — Ништа се ти не брини. Телефонираћу ти.

На степеништу спрат ниже Редрик угледа крупног човека у пиџами на штрафте. Човек је откључао и отворио врата свог стана. Из мрачне унутрашњости покуљао је топао и киселкаст мирис.

Редрик се зауставио и рекао:

— Добро јутро.

Човек је плашљиво погледао преко снажног рамена и нешто прогунђао у одговор.

— Ваша супруга је свраћала ноћас — рекао је Редрик. — Каже да ми нешто стружемо. То мора да је неки неспоразум.

— А шта се то мене тиче — рекао је човек у пиџами.

— Моја жена је синоћ прала веш у машини — наставио је Редрик. — Ја се извињавам, ако вам је то сметало.

— Па ја ништа нисам ни рекао — одговорио је човек. — Молим лепо...

— Онда је све у реду — рекао је Редрик.

Он сиђе, сврати у гаражу, остави корпу са ранцем у угао и преко ње старо аутомобилско седиште, још једном добро све погледа и најзад изиђе на улицу.

Није морао ићи далеко — два блока до трга, онда кроз парк и још један блок до Централне авеније. Пред «Метрополом» је, као и обично, стајао ред аутомобила блистајући лаком и никлом, лакеји у црвеним блузама носили су кофере, групе по двојица-тројица неких странаца солидног изгледа разговарали су и пушили на мермерном степеништу. Редрик је одлучио да не улази одмах. Сео је под тенду малог кафеа на другој страни улице, поручио кафу и запалио. За сточићем поред седела су три официра међународне полиције у цивилу; ћутке и журно јели су печене кобасице на хармонтски начин и пили црно пиво из високих чаша. С друге стране, на десетак корака, некакав наредник је нерасположено жвакао пржени кромпир, стиснувши виљушку у руци. Плави шлем је, преокренут, био спуштен на бетон поред сточића а ремен са пиштољем је био окачен о наслон. У кафеу није било више никог. Келнерица, непозната средовечна жена, стајала је са стране и зевала, заклањајући руком ненашминкана уста. Било је двадесет до девет.

Редрик виде како је из хотела изишао Ричард Нунан, још жваћући у ходу и набијајући на главу меки шешир. Бодро је стрчао низ степенице — низак, дебељушкаст, румен, наизглед сав задовољан, дотеран и сигуран да му дан не може донети никакве непријатности. Махнуо је неком, пребацио мантил преко десног рамена и пришао свом «Пежоу». «Пежо» му је такође био мали и округласт и чинило се да је и он сигуран да га ништа не може угрозити.