Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

Гута је одмахнула главом.

— Она тако воли другу децу. И деца њу воле. Нису она крива...

— Да... — рекао је Редрик. — Наравно, нису деца крива.

— Неко те је тражио телефоном — рекла је још Гута. — Није се представио. Рекла сам да си на пецању.

Редрик је оставио шољу и устао.

— Добро. Идем да се окупам. Имам још гомилу послова.

Затворио се у купатилу, одећу убацио у машину за прање а боксер, преостале матице, цигарете и остале ситнице ставио на полицу. Дуго се вртео под врелим тушем дахћући, трљајући се сапуном и рукавицом од тврде спужве, док му кожа није сасвим поцрвенела. Онда је искључио туш, сео на ивицу каде и запалио. Вода у цевима је гргољила. Гута је у кухињи звецкала посуђем, замирисала је пржена риба, онда је Гута покуцала на врата и пружила му чисто рубље.

— Хајде, пожури се — наредила је. — Риба ће ти се охладити.

Она се већ сасвим повратила и опет почела да командује. Осмехујући се, Редрик се обукао, то јест навукао мајицу и гаћице и тако се вратио у кухињу.

— Е, сад бих могао и да поједем нешто — рекао је, седајући.

— Јеси ли ставио одећу у машину? — упитала је Гута.

— Мхм — одговорио је пуних уста. — Добра риба!

— Јеси ли пустио воду?

— Заборавио сам... Извини, шефе, више се неће десити... Ма чекај, стићи ћеш, седи! — Он ју је ухватио за руку и покушао да је посади на колена, али она се извила и села за сто преко пута.

— Бежиш од мужа — рекао је Редрик опет трпајући храну у уста. — Гадиш ме се, значи.

— Какав си ми ти сад муж — рекла је она. — Ти си сад празна врећа а не муж. Треба те прво напунити.

— А можда се ипак деси чудо? — рекао је Редрик.

— Такво чудо од тебе још нисам видела. Хоћеш ли да попијеш нешто?

Редрик се неодлучно играо виљушком.

— Не, нећу — одговорио је. Погледао је на сат и устао. — Морам да идем. Спреми ми одело.

Најбоље. Белу кошуљу и кравату...

Са уживањем ступајући чистим босим ногама по прохладном поду, он оде у оставу и затвори врата на засун. Онда је опасао гумену прегачу и навукао гумене рукавице до лаката и почео да вади на сто предмете из ранца. Две «празне кутије». Кутијица са «прибадачама». Девет «батерија». Три «наруквице». И још некакав обруч, сличан «наруквици» али од белог метала, лакши и мањи у пречнику, око тридесет милиметара. Шеснаест комада «црних капљица» у полиетиленском пакету. Два одлично очувана «сунђера» величине шаке. Три «зујалице». Конзерва «газиране глине». У ранцу је остао још добро умотани тешки порцулански контејнер али Редрик га није вадио. Узео је цигарету и запалио, посматрајући предмете поређане по столу.

Онда је извукао фиоку, узео лист папира, парче оловке и дигитрон. Стегнувши цигарету у углу усана и шкиљећи од дима исписивао је цифру за цифром у три колоне а онда је сабрао прве две. Износи су били упечатљиви. Згњечио је опушак у пепељари, опрезно отворио кутијицу и изручио «прибадаче» на папир. Под електричним светлом «прибадаче» су плаво поблескивале и тек повремено исијавале чисте спектралне боје — жуту, црвену, зелену. Узео је једну «прибадачу» и опрезно, да се не убоде, стиснуо је између палца и кажипрста. Онда је угасио светло и сачекао мало, привикавајући се на таму. Али «прибадача» је ћутала. Ставио ју је устрану, напипао другу и исто онако притиснуо. Ништа. Притиснуо је јаче, ризикујући да се убоде, и «прибадача» је прорадила: слаби црвенкасти одблесци појурили су по њој и одједном били замењени ређим зеленим. Неколико секунди Редрик се дивио тој чудној игри пламичака која је, као што је прочитао у «Извештајима», требала нешто да значи — можда нешто веома важно, веома значајно — а онда је ставио «прибадачу» на другу страну и узео следећу...

«Прибадачâ» је укупно било седамдесет три, од њих су дванаест «говориле» а остале су ћутале.

Оне су заправо требале да «разговарају», али је за то било мало прстију, био је потребан специјални уређај величине стола. Редрик је поново упалио светло и већ написаним цифрама додао још две. И тек после тога се одлучио.

Завукао је обе руке у ранац и, притајивши дах, извадио и положио на сто меки завежљај. Неко време га је гледао замишљено чешкајући браду надланицом. Онда је ипак узео оловку, повртео је неспретно прстима у гуменој рукавици и опет је бацио. Узео је још једну цигарету и, не одвајајући очи од завежљаја, целу је попушио.

— Ма шта ког ђавола! — рекао је гласно, одлучно узео завежљај и гурнуо га назад у ранац. — Доста је и оно.

Брзо је вратио «прибадаче» у кутијицу и устао. Морао је да крене. Тачније, још би могао да одспава пола сата, да му се глава разбистри, али, с друге стране, много боље је отићи на место раније и осмотрити га. Скинуо је рукавице, окачио прегачу и, не искључивши светло, изишао из оставе.