Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

— Ставио сам га на прст и завртео једном — просто онако... а он се већ читав минут не зауставља!

Мршави је одједном скочио и, држећи испружени прст пред собом, отрчао иза завесе. Обруч се, сребрнасто поблескујући, равномерно обртао пред њим као пропелер.

— И шта сте нам то донели? — упитао је Промукли.

— Ђаво би га знао! — рекао је Редрик. — Појма нисам имао... Да сам знао — заценио бих га много више.

Промукли га је неко време гледао, а онда је устао и такође нестао иза завесе. Тамо одмах забубњаше гласови. Редрик је извадио цигарету, запалио, узео са пода неки часопис и стао га расејано листати. Часопис је био пун слика фантастичних лепотица, али сад му је некако било мука од њих. Редрик је бацио часопис и погледао по соби тражећи нешто да попије. Онда је из унутрашњег џепа извадио свежањ новчаница и пребројао их. Све је било у реду, али, да не би заспао, узео је да броји и други свежањ. Таман кад га је враћао у џеп, Промукли је ушао у собу.

— Имате ви среће, мој дечаче — рекао је, седајући опет преко пута Редрика. — Знате ли шта је то перпетуум-мобиле?

— Код нас се то није учило у школи — одговори Редрик.

— Није ни важно — рекао је Промукли. Извадио је још један свежањ новчаница. — Ово је цена првог примерка — рекао је, скидајући траку са свежња. — За сваки следећи примерак тог вашег прстена добићете по два оваква. Разумете, мој дечаче? По два. Али уз услов да нико осим нас не сазна за те прстене. Јесмо ли се договорили?

Редрик је ћутке ставио свежањ новчаница у џеп и устао.

— Идем — рекао је. — Кад и где следећи пут?

Промукли је такође устао.

— Јавићемо вам — рекао је. — Чекајте телефонски позив сваког петка од девет до девет и тридесет. Пренеће вам поздрав од Фила Хјуа и уговориће састанак.

Редрик је климнуо главом и упутио се ка вратима. Промукли је пошао за њим и ставио му руку на раме.

— Хтео бих да схватите — рекао је — да је све то лепо и красно, а овај прстен је просто фантастична ствар, али пре свега су нам потребне две ствари: фотографије и пун контејнер. Донесите нам нашу камеру, али са снимцима, и наш порцулански контејнер, али пун, не празан, и више никад нећете морати у Зону...

Редрик је мрднуо раменом и стресао његову руку, а онда је отворио врата и изишао. Ишао је без освртања по меком тепиху и све осећао на потиљку нетремичан поглед плавих анђеоских очију.

Није ни чекао лифт; спустио се пешке са осмог спрата.

Изашавши из «Метропола» узео је такси и упутио се на други крај града. Шофер му није био познат, неки новајлија, носати бубуљичави клинац, један од оних што су последњих година нахрупили у Хармонт у потрази за опасностима, богатством, славом, некаквом новом религијом; нахрупили су овамо као лавина и онда остали ту као таксисти, конобари, грађевински радници, избацивачи — похлепни, неталентовани, мучени нејасним жудњама, свиме на свету незадовољни, страшно разочарани и убеђени да су их овде, опет, обманули. Половина од њих мувала се по граду месец-два, а онда се псујући враћала кућама, разносећи своје велико разочарање на све стране света; појединци би постајали сталкери и брзо би страдали не стижући да се снађу и ништа не разумевши а остали су проводили вечери по кафанама, тукли се због разлика у мишљењу, због девојака и просто онако, из пијанства и обести, доводећи на ивицу нерава полицију, командатуру и староседеоце.

Бубуљичавом таксисти је баздело из устију, очи су му биле црвене као у кунића, али је био страшно узбуђен и у вожњи је причао Редрику како се јутрос у њихову улицу вратио покојник право са гробља. Вратио се својој кући, а кућа му већ ко зна колико година затворена и празна, сви су отишли — и његова остарела удовица, и ћерка са мужем и унуци. Он сâм је, кажу суседи, умро пре неких тридесет година, значи, пре Посете, а сад — ето га назад. Обишао је око куће, почешао се, а онда сео код ограде и седи тако. Скупио се народ из целог кварта, гледају и, наравно, плаше се да приђу. Најзад се неко досетио: провалили су врата у његову кућу, дакле, направили су му улаз. И шта мислите? Устао он, ушао и притворио врата за собом. А таксиста је морао на посао па не зна како се све то завршило, зна само да су намеравали да телефонирају у Институт, да га неко покупи и носи што даље одатле.

— Стоп — рекао је Редрик. — Стани овде.

Завукао је руку у џеп, али није имао ситно — морао је да плати једном од оних новчаница.

Онда је мало стајао пред капијом, чекајући да такси оде. Лешинар Барбриџ је имао лепу кућу: на спрат, застакљена тераса са билијарским столом, добро одржаван врт, стаклена башта, бела сеница међу јабукама. И око свега тога — украсна гвоздена ограда, офарбана светлозеленом бојом. Редрик је неколико пута притиснуо звонце, капија се са лаком шкрипом отворила и он је без журбе кренуо пешчаним путељком са жбуновима ружа са обе стране, а на трему куће већ је чекао Пацов — погрбљен, црвеноцрн, сав устрептао од жеље да буде на услузи. Он се нестрпљиво окренуо постранце, спустио на степеник једну ногу, која је грчевито тражила ослонац, утврдио се, почео спуштати ка доњем степенику другу ногу и притом све махао здравом руком према Редрику: ево, сад ћу, сад ћу ја...