Аркадиј Стругацки - Пикник поред пута

— Брзо — кркљао је. — Брзо, дај! Колена су ми још читава! Спасићемо колена!

Редрик га је подигао и, шкрипећи зубима од напора, убацио у кола. Барбриџ је са треском пао на задње седиште и застењао. Ранац није ни тад испустио. Редрик је покупио са земље и пребацио преко њега огртач са оловом. Барбриџ је довукао са собом чак и тај огртач.

Редрик је узео батеријску лампу и прошао напред-назад ивицом пута, гледајући трагове. Њих углавном није ни било. Ландровер је, излазећи на цесту, угазио високу траву, али она ће се за пар сати сасвим подићи. Око оног места где су стајала патролна кола остало је много опушака и Редрик се сетио да већ дуго жели да запали. Извадио је цигарету и запалио, мада би овог часа најрадије скочио у кола и одјурио што пре одавде. Али тако се није могло. Све се мора радити полако и промишљено.

— Шта радиш? — плачним гласом питао је Барбриџ из кола. — Воду ниси сипао, мреже су суве...

Сакриј ранац!

— Завежи! — оштро је рекао Редрик. — Не сметај ми. — Барбриџ је ућутао. — Ући ћемо у град са јужне стране.

— Како с јужне стране? Шта причаш? Упропастићеш ми колена, убицо! Моја колена!

Редрик је закопчао одело и гурнуо свој опушак у кутију од шибица.

— Не цмиздри, Лешинару — грубо је рекао. — Не можемо право кроз град. Има три рампе, зауставиће нас бар на једној.

— Па шта онда?

— Погледаће на твоје папке, и готово.

— Шта моји папци? Бацали смо бомбе на рибу, ноге ми је пробио гелер и то је све!

— А ако неко опипа?

— Ако опипа, ја ћу се тако продерати да ће му пресести пипање.

Али Редрик је већ донео одлуку. Подигао је возачево седиште и, осветљавајући лампом, отворио скровиште.

— Дај ми ранац.

Канистар за бензин под седиштем био је лажан. Редрик је узео ранац и угурао га унутра, слушајући како у ранцу нешто звекеће и лупа.

— Не могу да ризикујем. Немам права.

Спустио је поклопац, посуо га смећем, бацио одозго неку крпу и најзад спустио и седиште.

Барбриџ је стењао, уздисао, жалосним гласом тражио да пожуре, опет обећавао Златну куглу и све време се вртео на свом седишту, забринуто гледајући у све слабију таму. Редрик није обраћао пажњу на њега. Распорио је пластичну врећу са водом и рибом, воду излио позади на мрежу у дну сандука а живу рибу изручио у већи џак. Пластичну врећицу је пажљиво сложио и гурнуо у џеп комбинезона. Сад је све било у реду: рибари се враћају са не баш успешног риболова. Сео је за волан и покренуо возило.

Све до одвојка пута возио је не укључујући фарове. Лево се пружао дебели зид висок три метра који је ограђивао Зону, а десно жбуње, шумарци, понека запуштена кућа са закуцаним прозорима и ољуштеним зидовима. Редрик је добро видео у тами која више и није била тако густа и, осим тога, знао је на шта ће ускоро наићи, па кад су се испред кола указала погрбљена леђа човека који је равномерно корачао он чак није ни одузео гас. Само се нагнуо ближе управљачу. О н а ј је корачао средином цесте; као и сви они, ишао је према граду. Редрик га је обишао, притеравши кола сасвим до леве ивице пута, и онда још јаче притиснуо папучицу гаса.

— Мајко божија! Риђи, јеси ли видео?

— Видео сам — одговорио је Редрик.

— Господе!... Само нам је то још требало!... — мрмљао је Барбриџ и одједном почео гласно да се моли.

— Завежи, будало! — подвикнуо је на њега Редрик.

Одвојак пута је морао бити ту негде. Редрик је успорио, гледајући низ накренутих кућерака и плотова који су се пружали здесна. Стара трансформаторска станица... бандера са потпорњем... натрули мостић преко јарка... Редрик је савио волан. Ауто је почео поскакивати по џомбама.

— Куда ћеш?! — дивље се продерао Барбриџ. — Изгубићу ноге због тебе!

Редрик се на тренутак окренуо и из замаха ударио старца по лицу. На надланици му остаде траг бодљикавог Барбриџевог образа, али овај се тргнуо и умукао. Ландровер је поскакивао, точкови су се свако мало окретали у месту у свежем блату. Редрик је упалио фарове. Бела скакутава светлост показала је старе колотечине обрасле травом, велике баре, труле нагнуте плотове са стране. Барбриџ је плакао, загрцавао се и ишмркивао. Више није ништа обећавао, сада се жалио и претио, али тако тихо и неразумљиво да су до Редрика допирале само поједине речи. Нешто о ногама, о коленима, о његовом лепом Арчију... Онда је коначно заћутао.

Дуж западне периферије града пружао се низ кућа. Некад су овде биле викендице, баште, воћњаци, летње резиденције градске управе и фабричке администрације. Весела зелена места, мала језерца са чистим пешчаним обалама, брезове шумице, рибњаци у којима су размножавани шарани.