Станислав Лем - Непобедиви

Када се обе сонде вратише под оркиље поља и када се биолози прихватише посла, у бараци која је у међувремену постављена тако да су истраживачи најзад могли да збаце мрске маске, Рохан, Јарг и остала петорица људи узеше прву топлу храну тога дана.

Време до вечери протекло им је у прикупљању узорака минерала, у испитивању радиоактивности на дну мора, у мерењима инсолације и стотинама сличних, мучних послова, које је ипак ваљало обавити савесно, па чак и педантно, ако је требало да добију честите резултате. До вечери је све што је било могуће и обављено, те је Рохан мирне савести могао да приђе микрофону, када га је Хорпах позвао с „Непобедивог”. Океан је био пун живих облика, који су ипак, сви до једног, избегавали приобални појас. Организам сециране рибе није показао ништа посебно. Еволуција је, према приближним проценама, трајала на планети више стотина милиона година. Откривена је знатна количина зелених водених трава, што се дало објаснити присуством кисеоника у атмосфери. Подела живих организама на биљни и животињски свет била је типична; типичне су биле и коштане структуре кичмењака. Једини орган, обликован у уловљене рибе, који је биолозима био непознат, било је нарочито чуло, осетљиво чак и на најмање промене магнетног поља. Хорпах је наредио да се цела екипа што пре врати и већ на завршетку разговора је рекао да има новости: изгледа да су успели да одреде место приземљења несталог „Кондора”.

И тако, мада су биолози протестовали, тврдећи да би им чак и неколико недеља даљих испитивања било мало, барака је дигнута, мотори су покренути и поворка је кренула према северо-западу. Рохан није могао друговима да саопшти никакве појединости о „Кондору”, јер их ни сам није знао. Хтео је што пре да се нађе на броду, јер је претпостављао да ће му командант доделити следећи задатак, који ће можда бити богатији открићима. Наравно, сада је пре свега требало испитати место где се, изгледа, спустио „Кондор”. Зато је Рохан гонио машине свом снагом, и враћали су се уз још пакленију шкрипу и трештање гусеница које су мрвиле камен. Кад паде ноћ, запалили су велике рефлекторе; био је то призор необичан, па чак и грозоморан — јер су сваки час снопови и светлости издвајали у мраку нескладне, наоко покретне обрисе дивова, а онда би се показало да су то само стене-сведоци, остаци остатака планинског ланца, распаднутог на ветру. Неколико пута морали су да се зауставе пред дубоким пукотинама што су зјапиле на базалтном тлу. Најзад ипак, увелико после поноћи, угледаше са свих страна осветљену, као на паради, громаду „Непобедивог”, који је издалека блештао попут металне куле. У целом периметру поља сила на све стране су се протезали низови машина; истоваране су залихе, гориво, људи су у групама стајали под свозницом, у заслепљујућој светлости Јупитера. Већ издалека до повратника стигоше гласови овог мрављег кретања. Изнад покретних светлосних стубова уздизао се ћутљиви труп крстарице, по коме су клизили пламени језици. Запалише се плаве светиљке, означавајући где ће бити отворен пут кроз заклон сила, и возила, покривена дебелим слојем ситне прашине, ступише једно за другим у кружни простор. Рохан не стиже још ни да скочи на земљу, а већ викну једнога од оних што беху најближе, препознавши и њему Бланка, и упита за „Кондора”.

Али Боцман ништа није знао о тобожњем открићу. Рохан од њега није чуо много. Пре но што су изгорели у густим слојевима атмосфере, четири сателита су доставила једанаест хиљада снимака примљених радио-путем, који су одмах током примања преношени на специјално препариране плоче у картографској кабини. Да не би губио време, Рохан је позвао Ерета, картографског техничара, к себи и, док се туширао, испитивао га је о свему што се догађало на броду. Ерет је био један од оних што су на добијеном фотографском материјалу тражили „Кондора”. То зрнце челика у океану песка тражило је тридесетак људи истовремено, сем планетолога мобилисани су у ту сврху картографи, радарски оператори и сви палубни пилоти. Равно дан и ноћ на смену су прегледали фото-материјал онако како је стизао, уписујући координате сваког сумњивијег пункта планете. Али показало се да је вест коју је командант саопштио Рохану била погрешна. Оно што им се учинило да је брод, била је једна изузетно висока стубна стена, која је бацала сенку зачуђујуће сличну правилној сенци ракете. Према томе и даље је била неизвесна судбина „Кондора”. Рохан хтеде да се јави команданту, али овај већ беше отишао на починак. Рохан тада пође у своју кабину. Мада је био уморан, није могао да заспи. А када је ујутро устао, астрогатор му је по Балмину, старешини палеонтолога, предао поруку да сав прикупљени материјал пошаље у главну лабораторију. У десет ујутро Рохан је осетио такву глад — још није био доручковао — да се спустио на други спрат у малу трпезарију радарских оператора и ту га, док је с ногу испијао каву, нађе Ерет.