Станислав Лем - Непобедиви

„Непобедиви” се спустио на брижљиво одабраном месту, неких шест километара северно од спољне границе такозваног „града”. С прамца се чак доста добро видео. Утисак да су то конструкције подигнуте на вештачки начин био је чак и већи него приликом гледања снимака које је послао сателитски фотоопсерватор. Угласте, претежно при дну шире него при врху, неједнаке висине, протезале су се на површини од неколико километара, поцрнеле, местимично с металним одсјајем, али чак ни најјачи доглед није омогућавао да се разазнају појединости; чинило се да је већина тих зграда избушена попут решета.

Овог пута метално брујање цеви које су се хладиле још не беше престало, а брод је из своје унутрашњости већ истурио свозницу и скелу дизалице, окружио се кругом енергобота, али на томе није остао. На једном месту наспрам „града” (када се стајало на земљи није се могао видети од ниских брежуљака), концентрисала се унутар енергетске завесе група од пет теренских возила, којој се прикључио више од два пута већи од њих, сличан апокалиптичном гундељу с плавичастим оклопима, покретни бацач антиматерије.

Командант оперативне групе био је Рохан. Стајао је усправно у првом од теренских возила, у његовој отвореној кули, чекајући када ће се, на заповест с палубе „Непобедивог”, отворити пролаз кроз поље сила. Два инфоробота на два најближа брежуљка испалила су низ неугасивих зелених флерова, обележавајући пут, и мала колона, формирана у два реда, с Рохановим колима на челу, крете напред.

Машине су свирале басовима мотора, фонтане песка дизале су се испод дивовских точкова балонастих гума, а напред, неких двеста метара испред чеоног џипа, гурао је, дижући се изнад површине терена, извиђачки робот, сличан спљоштеном тањиру, с тицалима која су брзо треперила, а ваздушна струја коју је избацивао под себе, рушила је вршке дина, те је изгледало као да је у пролазу преко њих подстицао у њима невидљиву ватру. Прашина коју је поворка дизала дуго се није слегала у доста мирном ваздуху, и после проласка поворке стварала је иза ње црвенкаст траг у виду издуженог усковитланог облака. Сенке које су пратиле машине постајале су све издуженије; ближило се вече. Поворка је заобишла готово сасвим засут кратер који јој се испречио на путу и после двадесет минута стигла је до ивице рушевина. Ту се поредак колоне нарушио. Три возила без људи пошла су напред и запалила оштроплава светла у знак да су створила локално поље сила. Две машине с људима ваљале су се унутар покретне завесе. Педесет метара иза њих кретао се на својим дводелним, повијеним ногама гигантски бацач антиматерије. У један мах, пошто су прешли преко засутог сплета неке врсте искиданих металних ужади или жица, морадоше се зауставити, јер је једна нога бацача упала кроз песак у невидљиву пукотину. Два арктана скочише с командантовог возила и ослободише заробљеног дива. Тада колона крену даље.

Оно што су назвали градом у стварности није било ни најмање налик на земаљска насеља. Утонули у ко зна колико дубоке пешчане наносе, стајали су тамни масиви најежених и некако четкастих површина, не личећи ни на шта познато људским очима. Њихови облици, које је било немогуће назвати било којим именом, стизали су до висине од неколико спратова. Нису имали прозора, врата, па чак ни зидова, једни су изгледали као наборане и у безброј праваца изукрштане, веома густо сплетене мреже, са задебљањима на местима спајања, други су подсећали на компликоване просторне арабеске, створене од изукрштаног пчелињег саћа или решета с троугластим или петоугластим отворима. У сваком већем елементу и у свакој видљивој површини могла је да се установи нека врста регуларности, не тако једнородне као у кристалу, али која се несумњиво понављала у одређеном ритму, иако на многим местима нарушеном траговима уништења. Неке конструкције створене као од поткресаних, брушених, густо сраслих грана (али те гране нису имале произвољан ток, својствен дрвећу или жбуњу: или су представљале део лука, или две, у супротним правцима савијене спирале), штрчале су из песка усправно, и наилазиле ипак на повијене, налик на крак покретног моста. Ветрови који најчешће дувају са севера, нагомилали су на свим водоравним површинама и на свим блажим превојима лаки песак, тако да су издалека многе од ових рушевина подсећале на чврсту пирамиду, зарубљену при врху. Изблиза би ипак њена привидно глатка површина показала шта је: систем жбунастих, шиљатих шипки, летава, тако местимично сплетених, да су у свом сплету задржавале чак и песак. Рохану се учинило да су то некакви кубни и пирамидални остаци стена, прораслих изумрлим и сасушеним растињем. Али и тај се утисак расипао на удаљености од неколико корака: тада је, наиме, регуларност несвојствена живим облицима, откривала своју присутност испод хаоса уништења. Рушевине нису биле праве, сливене, јер се могло ући међу њих кроз пукотине металног густиша, нису биле ни празне, јер их је тај честар скроз испуњавао. Одсвуда је одисало мртвило напуштености. Рохан помисли на бацач, али бесмислено је било чак и употребити силу, пошто није било унутрашњости у које би се могло продрети. Ветар је између високих бастиона гонио облаке оштре прашине. Правилне мозаике отвора који су се црнели испуњавао је песак, и тај се песак стално осипао и цурио, стварајући у њиховом подножју купице налик на минијатурне усове. Непрестано, сипко шуштање пратило их је на целом путу. Антене у облику ветрењача, цеви покретних гајгера, ултразвучни микрофони и апарати за мерење зрачења — ћутали су. Чуло се само шкрипање песка под точковима, испрекидано завијање мотора када су мењали брзину и поредак, приликом скретања, колона је час нестајала у дебелом, свежијем хладу, који су бацали колоси крај којих се пролазило, а час је опет прелазила преко врелог песка, обасјаног скерлетно-црвеним сунцем.