Станислав Лем - Непобедиви

„Казаћу вам нешто”, рече. „Ту није било чак ни превише високе температуре, никад је није било, јер би метал прешао у глину. Значи, и ваша хипотеза пожара отпада…”

„Овде пада свака хипотеза”, прогунђа Рохан. „Сем тога, не видим на који начин би се могао овај лудачки честар повезати с нестанком „Кондора”. Јер ово је апсолутно мртво.”

„Није морало увек да буде такво.”

„Пре хиљаду година, у реду, али не пре неколико година. Немамо овде шта више да тражимо. Вратимо се доле.”

Више ништа не рекоше док се машина није спустила наспрам зелених сигналних ознака експедиције. Рохан рече техничарима да укључе телевизијске камере и да пренесу податке о ситуацији „Непобедивом”.

Он се затвори у кабину главног транспортера са учењацима. Испунивши минијатурну просторију кисеоником, почеше да једу сендвиче, залевајући их кафом из термоса. Над њиховим главама се сјајила округла светлосна цев. Рохану је била драга њена бела светлост. Било му је доста црвенкастог дана планете. Балмин је пљувао, јер му је песак, који је незадрживо продро до цеви за дисање кроз маску, шкрипао под зубима док је јео.

„Подсећа ме ово на нешто…” изненада рече Гралев, затварајући термос. Његова црна коса се пресијавала на светлости.

„Испричао бих вам, али под условом да не примите то превише озбиљно.”

„Ако те на било шта подсећа, то је већ веома много”, одговори Рохан с пуним устима. „Говори на шта те подсећа.”

„Непосредно ни на шта. Али слушао сам причу… у ствари, неку врсту бајке. О Лиранима…”

„То није бајка. Они су одиста постојали. Постоји цела монографија о њима од Ахрамјана”, примети Рохан. Иза Гралевљевих леђа на пулту поче да пулсира светлост, стављајући им на знање да имају непосредну везу с „Непобедивим”.

„Да. Пејн је претпостављао да су неки успели да се спасу. Али ја сам готово убеђен да је то немогуће. Сви су изгинули за време експлозије Нове.”

„То је шеснаест светлосних година одавде”, рече Гралев.

„Не знам ту Ахрамјанову књигу. Али чуо сам, чак се не сећам тачно где, причу о томе како су покушавали да се спасу. Наводно, слали су бродове на све планете других звезда у својој околини. Били су већ доста добро упознати са астрогацијом блиском брзини светлости.”

„И шта даље?”

„То је, у ствари, све. Шеснаест светлосних година није превелика раздаљина. Можда се неки њихов брод искрцао овде?…”

„Мислиш да су они овде? То јест, њихови потомци?”

„Не знам. Напросто су ми пали на ум они док сам гледао ове рушевине. Могли су то да изграде…”

„Како су они, у ствари, изгледали?” упита Рохан. „Били су човеколики?”

„Ахрамјан мисли да су били” одговори Балмин. „Али то је само хипотеза. Од њих је остало мање него од аустралопитека.”

„Чудно…”

„Уопште није чудно. Њихова планета се неколико десетина хиљада година налазила у хромосфери Нове. Температура на њеној површини је повремено прелазила десет хиљада степени. Од океана није остало ни трага. Замислите, неких стотинак векова унутар пожара Нове!”

„Лирани овде? Али зашто би се крили? И где?”

„Можда су већ изумрли? Уосталом, не тражите од мене превише. Просто сам рекао оно што ми је пало на памет.”

Завлада тишина. На крмном пулту упали се сигнал за узбуну. Рохан скочи, принесе слушалице ушима.

„Овде Рохан… Молим? Ви сте? Да! Разумем… Добро, одмах се враћамо!” Обрати се окупљенима бледог лица.

„Друга група је пронашла „Кондора”… триста километара одавде…”

Издалека је ракета изгледала као крива кула. Тај утисак се повећавао због облика пешчаних наслага око ње: западни наноси били су знатно виши од наноса са источне стране, због правца сталних ветрова. Неколико трактора у близини било је засуто готово потпуно, чак и непокретни бацач енергије налазио се под пешчаним наносима до половине трупа. Али само подножје је показивало на излазе млажњача, јер се налазило унутар удубљења које није било затрпано. Захваљујући томе било је довољно разгрнути танак слој песка па да се дође до предмета расутих око свознице.

Људи „Непобедивог” зауставише се на ивици наноса. Возила којима су стигли већ су опколила у великом кругу цео терен и праменови сила избачени из емитора спојили су се у заштитно поље. Транспортере и инфороботе оставили су неколико десетина метара од места на коме је пешчани круг опкољавао темељ „Кондора” и с врха дине гледали су доле.

Свозницу брода делио је од тла размак од пет метара, као да ју је нешто изненада зауставило у покрету, за време спуштања. Скеле особне дизалице стајале су ипак чврсто, а празна кабина с отвореним улазом изгледала је као да позива да се уђе. Поред ње је вирило из песка неколико боца с кисеоником. Њихови алуминијумски зидови блештали су као да су боце напуштене тек пре неколико мунута. Нешто даље штрчао је из песка плави делић неког предмета, за који се показало да је цистерна од пласитчне масе. Уосталом, хаотично разбацаних предмета било је мноштво око подножја брода: кутије од конзерви, пуне и празне, теодолити, фотографски апарати, стативе и мањерке — неке целе, неке с траговима оштећења.