Станислав Лем - Непобедиви

Рохан је напустио „Кондора” као један од последњих. Вртело му се у глави; осећао је како га гони на повраћање и свом снагом воље уздржавао је да га не савладају понављани налети мучнине. Чинило му се као да је преживео невероватан кошмарни сан. Лица људи који су га окружавали убеђивала су га ипак да је било истина све оно што је видео. Послаше кратке радиограме „Непобедивом”. Део посаде остаде поред напуштеног „Кондора” да на броду успоставе какав-такав ред. Пре тога Рохан ипак нареди да се тачно фотографишу све просторије брода и да се тачно среде описи стања у којима су просторије затечене.

Враћао се с Балминим и Гарбом, једним од билога; транспортером је управљао Јарг. Његово широко, увек осмехнуто лице, као да се смањило и поцрнело. Машина тешка неколико тона, трзана потресима, којих обично није било кад машином управља искусни возач, кривудала је између дина, разбацујући на бокове читаве водоскоке песка. Испред њих је ишао енергобот без посаде, обезбеђујући им заштитну завесу. Све време су ћутали; свако је мислио своје. Рохан се готово плашио сусрета с астрогатором, јер није знао шта, у ствари, да му каже. Једно од најужаснијих открића, лудо, јер је било крајње бесмислено, сачувао је за себе. У купатилу осмог спрата нашао је комаде сапуна који су носили јасне трагове људских зуба; међутим, на броду није могла владати глад; магацини су били пуни намирница које су остале готово недирнуте; чак се и млеко у хладњацима савршено очувало. На половини пута примили су радио-сигнале с једног малог самоходног возила које им је јурило у сусрет, остављајући за собом зид прашине. Успорише, те се и ова машина заустави. У њој су била два човека, већ постарији техничар Магдов и неурофизиолог Сакс. Рохан искључи поље сила и тако да су могли да разговарају. Непосредно после његовог одласка открили су у хибернатору „Кондора” замрзнуто људско тело. Човек је, можда, могао да буде оживљен; зато је Сакс довозио с „Непобедивог” сву потребну апаратуру. Рохан одлучи да се врати са Саксом, образложивши одлуку тиме што учењаково возило није имало заштиту сила. У ствари, радовао се што ће моћи да одложи разговор с Хорпахом. Окренуше у месту и, рушећи пред собом песак, појурише натраг.

Око „Кондора” је поново завладала ужурбаност. Стално су из песка вађени најразличитији предмети. Посебно, под плахтама, лежала су поређана тела, било их је већ преко двадесет. Свозница је радила, чак је и реактор, намењен за рад када се не лети, давао струју. Издалека су их приметили по прашини коју су дизала њихова возила и отворили им пролаз кроз поље сила. На месту је већ био лекар, мали доктор Нигрен, али није хтео без пратње чак ни да прегледа пажљивије човека нађеног у хибернатору. Користећи се својом привилегијом — јер је ту замењивао самог команданта — Рохан се с лекарима упути на палубу; у међувремену су поразбијане ствари, због којих се у време првог његовог боравка није могло ни прићи вратима хибернатора, све биле уклоњене. Казаљке су стајале на седамнаест степени испод нуле. Оба лекара се, видећи то, спразумеше погледима, али Рохан је о хибернацији знао толико да би разумео да је температура за пуну повратну смрт превише висока, а опет за хипотермички сан — превише ниска. Није изгледало да је човек у хибернатору био посебно припремљен да преживи у одговарајућим условима, него пре да је тамо доспео случајно, на начин исто онако несхватљив и бесмислен, као што је и све остало изгледало на „Кондору”. И заиста, кад већ навукоше на себе термостатичке скафандре, и када, окренувши снажне точкове затварача, отворише тешка врата угледаше на поду испружено тело човека, обученог само у рубље; лежао је на лицу. Рохан поможе лекарима да га пренесу на мали пресвучени сто под трима лампама које нису бацале сенке. То, у ствари, није био операциони сто, него лежај за мање интервенције, какве је понекад требало обавити у хибернатору. Рохан се плашио лица тога човека, јер је добар део људи с „Кондора” познавао. Али овај му је био непознат. Да није ледене хладноће и тврдоће његових делова тела, могло би се помислити да пронађени спава. Очни капци беху му затворени, у сувој и херметички затвореној просторији, кожа чак није изгубила природну боју, само што је била бледа. Али ткиво под њом било је пуно микроскпских ледених кристала. Не говорећи ништа, двојица лекара се опет споразумеше очима. Потом почеше припрему својих оруђа. Рохан је сео на један од празних лежајева. Два дуга реда лежаја стајала су уредно пресвучена; у хибернатору је владао савршен, нормалан ред. Неколико пута звекнули су инструменти, лекари су се нешто шапатом споразумели, и најзад Сакс рече, одлазећи од стола: