Станислав Лем - Непобедиви

Покушао је да провери темпо коракомером, али ништа није постизао. Млечни Пут је огромним беличастим праменом делио небески свод на два неједнака дела. Већ је толико био привикао на слабу звездану светлост, да је могао да заобилази веће дине. Газио је и газио, док испред хоризонта није угледао неки ћошкаст облик, као чудно обликован простор без звезда. И даље не знајући шта је у питању, кренуо је у том правцу, почео да трчи, упадајући у песак све дубље, али чак није ни то осећао, док испруженим рукама као слепац није ударио о тврд метал. Био је то џип, празан, напуштен, можда један од оних које је претходног дана послао Хорпах, а можда неки други, напуштен од Регнарових људи, није мислио о томе, просто је стајао, дишући тешко, обухватајући обема рукама спљоштено чело машине. Умор га је вукао ка земљи. Пасти поред машине, заспати поред ње, па да ујутро, кад сване, крене на пут…

Полако се попео на леђни оклоп, пипајући је пронашао држак клапне, отворио је. Запалише се светла. Свалио се на седиште. Да, сада је знао да је ошамућен, сигурно затрован тим гасом, јер није могао да пронађе прекидаче, није памтио где су, није знао ништа… Док рука сама не пронађе ручицу, не повуче је, а мотор тада лако мјаукну и крену. Отворио је оканце жирокомпаса, још је ту једину цифру знао сигурно, правац повратка; џип се неко време ваљао по мраку, а Рохан је заборавио на постојање рефлектора…

У пет је још владао мрак. Тада је угледао равно пред собом, далеко, међу белим и плавичастим звездама, једну, која је стајала ниско изнад самог хоризонта, рубинске боје. Тупо је затрептао очима. Црвена звезда?… Није било таквих… Чинило му се да поред њега седи неко, сигурно Јарг, хтеде да га упита шта може да буде та звезда, и нагло се прену, као од ударца. То је била прамчана светлост крстарице. Возио је просто према тој рубинској капљици окруженој мраком; дизала се полако, док се није претворила у куглу која је бацала јаку светлост, у којој се преливао и површински оклоп брода. Међу сатовима затрепта црвено око и огласи се зујање, сигнализујући близину поља сила. Рохан искључи мотор. Машина се скотрљала низ падину дине и стала. Није био убеђен да ли ће бити кадар да поново уђе у џип ако га напусти. Зато је пружио руку ка прегратку, извадио ракетни пиштољ и пошто му је клизио у рукама, наслонио је лакат на управљач, придржао шаку другом руком и повукао ороз. Наранџаста светлост букну у мраку. Њен кратки лет распрсну се нагло, погодивши у зид поља сила, као да је ударио у провидно стакло. Стрељао је стално, све док иглица не звекну сухо. Нестало је набоја. Али и тако су га запазили, први су дигли узбуну сигурно стражари у командној кабини, јер готово истовремено испод штита брода блеснуше два велика јупитера и лизнувши песак белим језицима, укрстише се на џипу. Истовремено се осветлела и свозница, и попут хладног пламена, указа се, обасјан сијалицама, цео отвор особне дизалице. Трапови се у трен ока испунише људима који су у групама трчали, рефлектори се запалише и у близини подножја, на динама, и љуљајући се зато што су прелазили преко дина снопови светлости почеше да лижу по пустињи, док не синуше у шпалиру плаве ватре, показујући да је отворен улаз у периметар.

Рохан, коме ракетни пиштољ беше испао из руке, није ни знао када је склизнуо низ бок машине и када је, посрћући и ступајући неприродно крупним корацима, стискајући песнице да би пригушио несносно дрхтање прстију, пошао право ка двадесетоспратном броду, који је у поплави светла, на подлози јутарњег неба, стајао тако величанствен у својој непомичној величини, као да је одиста био непобедив.

Закопане,

Јун 1962–1963.