Станислав Лем - Непобедиви

Није смео да се заустави, иако се гушио, и готово не успоравајући темпо он је до краја одврнуо редуктор кисеоничке боце. Ако је чак требало да му се и кисеоник истроши при излазу из кланца, ако би морао да удише ваздух планете, било је то сигурно далеко боље него да дуже остане ту, где је сваки педаљ стене избацивао из себе убиствено зрачење. Кисеоник му је испуњавао уста хладним таласом. Трчао је добро, јер је површина охлађеног потока лаве, коју је на путу свог пораза остављао „Киклоп” док се повлачио, местимично била глатка готово као стакло. Имао је, срећом, погодне, теренске потплате на ципелама, те се није клизао. У међувремену се спустио такав мрак, да су му тек овде-онде поједини светли каменови, који су просијавали испод стакласте површине, указивали пут који је водио наниже, стално наниже. Знао је да има пред собом још најмање три километра таквог пута. Није могао ни помишијати да тако у трку из све снаге прави било каква обрачунавања, аии је ипак с времена на време бацао поглед на штит индикатора, који је црвенкасто пулсирао. Могао је ту, усред стена искривљених и смрвљених инихилацијом, да остане још један сат отприлике — доза радијације тада неће прекорачити двеста рендгена. Можда сат и четврт; а потом — ако не стигне до обала пустиње, неће имати разлога да жури.

У двадесетом минуту отприлике наступи криза. Срце је осећао као окрутну, несавладљиву присутност; која му је изнутра раздирала и притискивала груди, кисеоник му је палио грло и гркљан живом ватром, у очима су му севале варнице, а најгоре је било то што је почео да посрће. Зрачење је, истина, постало нешто слабије, индуктор је у мраку светлео једва попут жеравице која се гасила, али и тако је знао да мора да трчи, и даље да трчи, а ноге су му већ отказивале послушност. Сваком делићу његовог тела било је већ свега доста, све је у њему викало да стане, па макар и да се сруши на привидно тако хладне, тако нешкодљиве плоче испуцане, стакласте површине. Кад хтеде да погледа увис, ка звездама, спотаче се и полете напред, на раширене руке. Јецајући, хватао је дах. Покренуо се, устао, неколико корака претрчао посрћући лево-десно, а затим му се ритам вратио, понео га. Већ је изгубио осећање за време. Како је уопште могао да се оријентише у том глухом црнилу? Заборавио је на све мртве које је пронашао, на кошћати осмех Бенигсенов, на Регнара који је почивао поред смрсканог арктана, на безглавог човека кога није успео да препозна, заборавио је чак и на облак. Био је сав згрчен од тога мрака који му се навукао од крви навреле у очима што су узалуд покушавале да открију звездано небо над пустињом, чија му је пешчана пустош сада изгледала спасоносна; трчао је наслепо, док су му очни капци били обливени сланим знојем, ношен снагом, чијој се непресушној присутности у себи само још повремено морао дивити. То трчање, та ноћ изгледали су му да никада неће имати краја.

Није, у ствари, знао ништа више — кад његове ноге нагло почеше да се спотичу све чешће, да упадају у тле; осетио је последњи прилив очајања, дигао главу и одједном схватио да је у пустињи. Још је угледао звезде над хоризонтом, а затим, када се ноге већ саме повише под њим, потражио је погледом штит показатеља, али га не пронађе: био је таман, ћутао је, што је значило да је невидљиву смрт оставио иза себе, у дну укоченог корита лаве; то је била последња његова мисао када је лицем осетио оштру хладноћу песка, када је запао не у сан, него у укоченост, у коме је цело његово тело још очајнички радило, ребра су му се надимала, срце му је тукло, али он је кроз тај мрак потпуне исцрпљености већ улазио у други, дубљи, док није изгубио свест.

Пренуо се нагло, не знајући где је. Померио је руке, осетио њима хладноћу песка који му је цурио кроз прсте, сео и против воље јаукнуо. Осетио је гушење. Дошао к себи. Фосфоризујућа стрелица монометра показивала је нулу. У другој флаши било је још осамнаест атмосфера притиска. Одврнуо је затварач и устао. Било је један после поноћи. Звезде су се изоштрено виделе на црном небу. Пронашао је на компасу прави правац и кренуо право напред. У три часа прогутао је последњу таблету. Непосредно пред четири часа истрошио му се кисеоник. Тада је збацио кисеонички апарат и наставио да корача, најпре дишући неповерљиво, али када му свеж ваздух освита испуни плућа, почео је да корача живље, трудећи се да не мисли ни на шта друго, сем на тај марш преко пешчаних наноса у које је повремено упадао и преко колена. Био је мало као пијан, али није знао да ли је то од деловања гасова атмосфере, или просто од умора. Израчунао је, ако буде прелазио четири километра на час, да ће до брода стићи у једанаест, по дану.