Станислав Лем - Непобедиви

Сишао је са узвисине испред пећине, где се био задржао, и тада је угледао нешто попут танушног појаса боје рђе на сухом камењу на другој страни долине. Приближивши се, препознао је у тим мрљама трагове крви. Били су већ потпуно суви, чак су променили и боју, и да није изузетне белине стене, која није заостајала за кречњаком, сигурно их не би ни запазио. Неко време покушавао је да одгонетне на коју је страну ишао човек који је крварио, али није то могао да утврди. И онда је, насумице, пошао у горњи део долине, помисливши да се то можда човек, који је био рањен за време борбе „Киклопа” са облаком, удаљавао од њеног средишта. Трагови су се укрштали, на неколико места губили, док га не доведоше у близину пећине, коју је био претражио као једну од првих. Тим веће је било његово изненађење када се показало да се поред њеног излаза, отвара уска пукотина, стрма, слична бунару, коју пре тога није запазио. И баш тамо је водио крвави траг. Рохан клече и наже се над полумрачни отвор, али мада је био припремљен на најгоре, не могаде да задржи пригушени крик, јер је угледао Бенигсенову главу са исцереним зубима, која је гледала равно у њега празним очним дупљама. Препознао га је по златним оквирима наочара, чија су стакла, слепом иронијом случаја, остала цела и блештала су у одблеску који је падао с вапнене плоче, нагнуте изнад тога каменог гроба. Геолог је висио између камених блокова, зато је његово тело остало усправно, уклињено раменима у природној лубури каменог бунара. Рохан не хтеде да остави тако ове људске остатке, али када је, савладавајући се, покушао да подигне мртво тело, осетио је кроз дебели материјал комбинезона како му се распада у рукама. Убрзано деловањем сунца које је завиривало на то место свакога дана, распадање је учинило своје. Рохан тада само отвори патент-затварач на прсном џепу Бенигсеновог комбинезона и извади из њега учењаков знак за распознавање; пре одласка, напрегавши сву снагу, подигао је једну од оближњих камених плоча и покрио њоме камени гроб.

То је био први пронађени. Пошто се већ удаљио од тог места, Рохан помисли да је, у ствари, требало да испита радиоактивност леша, јер је у извесној мери то могло да расветли судбину самог Бенигсена и осталих: знатно појачано зрачење, наиме, сведочило би о томе да се покојник налазио у близини места атомског судара. Али заборавио је да то учини, а сада не би нипошто пристао да поново дигне надгробни камен. Истовремено Рохан увиде колику велику улогу у његовом тражењу игра случај, јер је близину тога места био претражио раније, и то, како му се чинило, веома пажљиво.

Подстакнут новом мишљу, пожурио је сада трагом крви тражећи његов почетак. Траг је водио готово равном линијом у доњи део долине, као да води ка атомском разбојишту. Али већ неколико стотина метара даље, траг нагло скрену у страну. Геолог је изгубио огромну количину крви и тим је чудније било што је и поред тога могао да оде толико далеко. Камење које од времена катастрофе није попрскала ни кап кише, било је обилно пошкропљено крвљу. Рохан се попе по великим каменим комадима, који нису стајали баш много чврсто и нађе се у пространој, наћвастој ували под голим каменим ребром. Прва ствар коју је угледао била је натприродно велика потплата роботове металне стопе. Робот је лежао постранце, готово преполовљен серијом, сасвим очевидно испаљеном из Вејра. Нешто даље, ослоњен на камен, налазио се у полуседећем положају, готово пресавијен на двоје, човек са шлемом на глави; облина шлема била је сва црна од гара. Човек је био мртав. Бацач је још висио у његовој опуштеној руци, додирујући блештавом цеви камену подлогу. Рохан у први мах не смеде да додирне мртваца, него покуша из клечећег положаја да се загледа у његово лице, али и ово је било до те мере унакажено распадањем, као и Бенигсеново. Уто препознаде широку и пљоснату геолошку торбу, пребачену преко смањених плећа овога што је седео. Био је то сам Регнар, вођа експедиције која је нападнута у кратеру. Радиоактивност је показивала да је арктан уништен пражњењем из Вејра: индикатор је регистровао карактеристично присуство ретких изотопа ретких. Рохан хтеде да узме знак за препознавање из геологова џепа, али овог пута није могао на то да се присили. Само је откопчао торбу, јер тако није морао да додирне покојниково тело. Али торба је била испуњена самим комађем минерала. Након краћег размишљања отргнуо је једино геологов монограм, причвршћен уз кожни ремен, ставио га у џеп и погледавши још једном с висине каменог блока на непомичну сцену, настојао је да схвати шта се ту, у ствари, догодило. Изгледало је да је Регнар пуцао у робота, али да ли је овај напао њега, или Бенигсена? Да ли уосталом човек погођен амнезијом може да се брани од било каквог напада? Знао је да не може решити ту загонетку, а и морао је у даљњу потрагу. Поново је погледао на сат: ближило се пет часова. Кад би имао да рачуна само на своју залиху кисеоника, морао би већ да крене натраг. Зато му је пало на ум да би могао да скине флаше с кисеоником са Регнаровог апарата. Зато је скинуо цео апарат с леђа умрлога, утврдио да је једна боца још пуна, и оставивши своју, празну, почео је да гомила камење око леша. Однело му је то готово цео сат, али је сматрао да га је покојник и онако богато наградио, уступивши му своју залиху кисеоника. Када је мала хумка била готова, Рохан је помислио да би било добро када би се снабдео и оружјем, јер је мали Вејр сигурно још радио. Али и ова помисао пала му је на ум касно и морао је да оде празних руку.