Станислав Лем - Непобедиви

С времена на време из њих су избијали светлуцави прамичци дима, кружили у ваздуху, а Рохан би тада замро на месту — само не на дуго, јер иначе никад не би успео да стигне до дна кланца. Неко време се померао опкорачивши греду, као да је на коњу, а затим је греда постала шира и мање стрма, тако да је могао по њој да хода, не без труда, не без помоћи руку, али једва да је могао да прати успех тога свог дугог силажења, пошто му је сва пажња била подељена на обе стране истовремено; некада је морао да пролази толико близу тога жбуња што се ројило, да су му жичане четкице стругале о наборе комбинезона. Ниједном ипак праменови што су пловили у висини и разиграно се искрили на светлу нису пришли ближе к њему. Када је најзад чврсто стао на шљунчану плазину, једва неколико стотина метара далеко од дна кланца, које се беласало од облутака, сухих попут костију — било је већ близу дванаест. Налазио се већ испод појаса црнога жбуња, падина с које се спустио до половине је била обасјана високим сунцем. Сада је могао да оцени какав је и колики био пут који је превалио, али није се чак ни осврнуо. Потрчао је у долину, трудећи се да пребацује терет тела с ноге на ногу, с камена на камен, само што брже, али и тако је огромна маса непоуздане плазине уз гласан штропот почела да се роза заједно с њим, грмела све гласније, кад се одједном, већ сасвим близу усахлог потока, шљунак разлете испод његових ногу и он се, падајући, скотрља двадесетак метара, тако да му се у паду померила кисеоничка маска. Већ је скочио на ноге да потрчи, не обазирући се на то што се угрувао, јер се плашио да му онај кога је видео одозго не нестане с видика — обе падине су, а нарочито она на другој страни, биле пуне црних гротала — када га нешто опомену, још пре но што је разабрао, да се поново прући на оштро камење и да остане тако, раширених руку.

Заклонила га је лака, с висине бачена сенка и, у све јачем хучању које је прелазило у монотонију, обухватајући све регистре, од шиштања па до ниских басова, опколило га је црно, безоблично клупко. Требало је, можда, да затвори очи, али није то учинио. Последња његова мисао била је да му се није случајно онај мали апарат, зашивен у комбинезону, оштетио при паду. А онда је утонуо у непомичност коју је сам себи наметнуо. Није покретао чак ни очне јабучице, а ипак је видео како се ускомешани облак надноси над њим, како пушта наниже један крак који се лењо увијао; угледао је тај крак изблиза — изгледао је као завршетак мастиљавог, сјајног вира. Кожом лобање, образа, целог лица осетио је топли додир ваздуха, дах који као да је био некако раздробљен на милионске честице. Осетио је додир на комбинезону на грудима, нашао се готово у потпуном мраку. А онда се одједном тај крак, налик на минијатурну ваздушну трубу, вратио натраг у облак. Брујање је постало оштро. Осећао је од њега трнце у зубима, осећао га је негде у средини лобање. А онда је постало слабије. Облак се дизао готово окомито у висину, прелазио у црну маглу која се полако ширила од једне до друге стране кланца, распао се на појединачна клупка која су се концентрично окретала, а затим су се увукла у непомично крзно жбунова и изгубила се. Дуго је још лежао тако непомично, као мртав. Прође му кроз главу да је с њим можда већ свршено. Да можда неће знати ни ко је, ни откуда се ту нашао, нити шта треба да уради, и при тој помисли осетио је одједном страх, који га је присилио да нагло седне. Пожелео је одједном да се смеје. Јер, ако је могао тако да размишља, значи да је спасен.

Да му облак није ништа учинио, да га је Рохан преварио. Трудио се да савлада тај кретенски, голицав смех што му је навирао у грло, који је, пригушен, почињао целог да га тресе. То је само хистерија — помислио је, дижући се на ноге. Био је већ готово миран, тако му се барем учинило. Поправио је кисеоничку маску и обазрео се око себе. Човека, којег је одозго угледао, више није било. Али чуо је његове кораке. Тај што је пролазио мора да је већ прошао преко овог места и нестао иза преврнутог каменог блока који је до половине заклањао дно кланца. Потрчао је за њим. Одјек корака био је све ближи и необично гласан. Као да је неко ходао у железним чизмама. Трчао је осећајући оштар бол који му је пробадао голеницу од зглавка до колена. Мора да сам угануо ногу… помислио је, очајнички веслајући рукама, поново је осећао недостатак ваздуха, почињао је готово да се гуши када је онога угледао. Тај други је ишао право напред, механичким, крупним корацима, ступајући с камена на камен. Оближње странице кланца понављале су шљапкавим одјеком бат његових корака. И одједном у Рохану све спласну. То је био робот, не човек. Један од арктана. Није уопште помислио на њихову судбину, на то шта се с њима десило након катастрофе; налазили су се у средишњем транспортеру када их је облак напао. Био је сада двадесетак корака од њега. Тада је опазио да лева роботова рука беспомоћно виси, смрвљена, а да је његов, некада сјајан, испупчен оклоп избраздан и улегнут на више места. Разочарање је било велико, а ипак се у души осетио бодријим при помисли да ће при даљим тражењима имати бар таквог друга.