Станислав Лем - Непобедиви

Устао је. Некакво кретање у дубини кланца, примећено крајичком ока, махинално га притиште поново уз камење, али онда се усправи. Ако будем сваки час падао на лице, нећу много учинити… помислио је. Сада је ступао дуж кланца, тражећи пролаз; сваких неколико стотина корака нагињао се над празнином и видео увек исту слику — тамо где је падина била блага, била је начичкана црним честаром, а где је била необрасла, спуштала се окомито. Једном му се камен одрони испод ноге и скотрља се доле. Повуче за собом друге; мали усов, уз клокотање, сручи се оштро на космати зид неких стотинак корака испод њега; из честара се диже прамен дима који је светлуцао на сунцу, прошири се у ваздуху и за часак остаде тако, као да гледа око себе, а Рохан се сав следи; после више од једног минута облак се разреди и бешумно утону у светлуцави честар.

Ближило се девет часова када, провиривши иза наредног каменог блока, Рохан угледа доле, на самом дну долине — која се ту знатно проширила — мрљу која се разговетно кретала. Уздрхталом руком Рохан извади из џепа мали доглед на склапање управи га…

Био је то човек. Увећање је било превише мало да би могао да угледа макар његово лице — али је одлично видео равномерно кретање ногу. Ишао је полако, мало шантуцајући, као да вуче озлеђену ногу. Да ли да га позове? Није се одважио. Додуше, покушао је, али му глас не прође кроз грло. Мрзео је себе због тог проклетог страха. Знао је само да сад сигурно неће отићи. Добро је упамтио место којим је онај доле ишао — кретао се преко све шире долине према беличастим купама насталим од плазина — и почео је да трчи у истом правцу, дуж стрмине, прескачући камење, прескачући мање пукотине, док не осети како му дах шишти пролазећи кроз усник и како му срце снажно бије. Ово је лудост, не могу овако… помислио је беспомоћно. Успорио је, и баш тада се пред њим створио широк жљеб, који се гостољубиво отварао пред њим. С обеју страна ограђивао га је при дну црни честар. Нагиб се при дну повећавао… можда је тамо нека избочина?

Одлучио је сат: било је готово девет и тридесет. Почео је да се спушта, најпре лицем према провалији, а затим, када је стрмина постала превише оштра, окренуо се и почео се спуштати помажући се рукама; ишао је корак по корак, црно жбуње је било близу, чинило му се као да га прљи непокретном, ћутљивом јаром. У слепоочницама му је тутњало. Застао је на једном иступу у стени, који је ишао укосо, зарио леву ногу између два иступа и погледао доле. Неких четрдесет метара ниже видео је широк испуст, од кога је силазила изразита, гола камена греда, уздигнута изнад оштрих мртвих метлица црног жбуња. Али од тог спасоносног испуста делио га је празан простор. Погледао је увис — спустио се већ добрих двеста метара, можда и више. Чинило му се да се цео ваздух потреса од снажног лупања његовог срца: затрептао је неколико пута очима. Полако, слепим покретима, почео је да размотава конопац. Нећеш ваљда бити тако луд… рече у њему нешто. Померајући се постранце наниже, стигао је до најближег жбуна. Његове оштре младице биле су покривене наслагом рђе, која се прашила под додиром. Дотакао га је, надајући се ко зна чему. Али ништа се не догоди. Зачуо је само сухо, шкрипаво шуштање, повукао је снажније, жбун је стајао поуздано, онда га обави ужетом при дну, још једном повуче… у наглом налету смелости обави и приземне скупине другог и трећег жбуна и повуче из све снаге. Држали су чврсто, урасли у, распуклу стену. Поче да се спушта, у почетку је могао још да пребаци део терета на стену, захваљујући трењу потплата на обући, али убрзо се заљуља и нађе се у висећем положају. Све је брже попуштао уже испод колена, придржавајући његово клижење покретима десне руке док се, гледајући пажљиво доле, не нађе на испусту. Тад покуша да ослободи уже, вукући један његов крај. Жбуње га није пуштало. Повуче неколико пута. Закачило се. Тада објаха греду и поче да вуче уже свом снагом, док он одједном с језивим фијуком не исклизну и не ошину га по врату. Сав се стресао. Остао је да седи неколико минута, јер су му ноге биле превише клецаве да би се усудио да крене на даље лутање. Али зато је угледао прилику онога што је ишао далеко доле. Прилика је садабила мало већа. Учинило му се чудно што је тако светла: а такође је било нечег необичног и у облику главе, или тачније онога чиме је тај човек покрио главу.

Преварио би се ако би помислио да је најгоре већ превалио преко главе. Истину речено, није тако нешто ни помислио. Нада је ипак, како се показало, била погрешна. Даљи пут био је технички неупоредиво лакши, али мртав, жбуње које је шкрипало од рђе уступило је место жбуњу које као да је блештало црнилом, са жичаним чворовима, засутим, као ситним плодовима, оним задебљањима која је одмах препознао.