Станислав Лем - Непобедиви

Хтео је да дозове робота викнувши га, али нешто га је од тога задржало, и само је убрзао корак, престигао робота и испречивши му се на путу стао да га чека, али га џин, висок два и по метра, уопште није видео. Рохан је тада приметио да је робот имао смрскан део радарске антене, која је помало налик на зделасто ухо, а на месту на коме се раније налазио објектив левог ока, зјапио је отвор неравних ивица. Робот је ипак сасвим сигурно корачао својим огромним ногама, повлачећи у ходу само леву. Рохан га викну када се размак који их је делио смањио на неколико корака, али је машина ишла право на њега, као слепа, и Рохан у последњем тренутку мораде да му се уклони с пута. Притрчао је по други пут роботу и хтео да га ухвати за металну ручурду, али му је овај отрже равнодушним покретом, и настави да корача даље. Рохан схвати да је и овај арктан постао жртва напада и да на њега не може више да рачуна. Али ипак му беше тешко да препусти беспомоћну машину њеној сопственој судбини, а сем тога, обузела га је и радозналост, куда то робот смера, јер је ишао бирајући колико је могуће раван пут, као да је имао у виду одређени циљ. Након краћег размишљања, за време којег се робот удаљио двадесетак метара, најзад је кренуо за њим. Робот је коначно стигао до подножја осулине и почео је да се пење на њу, не обраћајући ни најмању пажњу на срозавање шљунка, који му је промицао испод широких стопала. Успентрао се тако можда до половине шљунчаног поља, а тада се изненада срушио и склизнуо доле, не престајући да млатара ногама по ваздуху, што би у другим околностима можда подстакло гледаоца да се насмеје. Онда се дигао и почео поново да се пење. Рохан се брзо окренуо и удаљио од тога места, али је још дуго до њега допирао звук осипања шљунка и тешко, метално шљапкање, које је у овом стеновитом кланцу преношено многоструким одјецима. Рохан се сада кретао брзо, јер је и пут по спљоштеном камењу, којим је некада протицао сада усахли поток, био релативно раван и лако се спуштао наниже. Од облака није било ни трага, само је повремено лако подрхтавање ваздуха над падинама сведочило о активности која је кључала у црном честару. Тако је стигао до најширег дела кланца, који је ту прелазио у долину, окружену каменим косинама. Једно два километра даље налазила се камена капија, место катастрофе.

Рохан тек сада схвати колико ће му недостајати олфактометрички бројач, који би му можда помогао у тражењу људских трагова, али то је био апарат превише тежак за пешака. Морао је, дакле, да се сналази без њега. Зауставио се и стао да прелази погледом по свим стенама редом. О томе да би се неко могао склонити у металном честару, није могло да буде ни говора. Остајале су само шпиље, гротла и камене котлине, којих је са овога места набројао четири; њихову унутрашњост заклањали су пред његовим погледом високи прагови стрмих стена, који су наговештавали озбиљне тешкоће да би се на њих попео. Зато је одлучио да најпре завири у шпиље. Већ пре тога, на броду, разматрао је с лекарима и психолозима где треба тражити изгубљене чланове колектива, то значи, где би се могли склонити. Али у суштини није много сазнао на том саветовању, јер је понашање човека погођеног амнезијом било неурачунљиво. То што су се изгубљени удаљили учетворо од осталих Регнарових људи, указивало је на активност која се разликовала од активности осталих; у некој мери и то, што се трагови те четворице све до истраженог места нису разишли, допуштало је могућност да буду пронађени сви заједно. Наравно, ако су уопште још живи, и ако се иза камене капије нису разишли на разне стране. Рохан је редом претражио две мале и четири веће шпиље, чији су улази били лако доступни и захтевали су само неколико минута сигурног пењања уз косо положене велике камене блокове.

У последњој од ових шпиља наишао је на металне остатке потопљене у води; у почетку је помислио да је то скелет другог арктана, али остаци су били необично стари и нису подсећали ни на једну од конструкцијских решења која су му била позната. У плитком језерцу, које се видело захваљујући томе што се малчице дневног светла одбијало од свода глатког, као да је политиран, почивао је необично чудан, издужен облик, помало налик на крст дуг пет метара; лим који га је споља покривао, давно се распао и на дну створио, помешан с пешчаним раствором, муљ риђ од рђе. Рохан није могао себи да дозволи дуже разгледање необичног проналаска, који је можда представљао руину неког од оних макро-аутомата које је уништио облак победник у својој мртвој еволуцији. Понео је само у очима његов обрис, неодређене наговештаје некаквих спојева и шипака, које су служиле пре за летење, него за ходање; али сат је наређивао све већу журбу, и Рохан, не губећи време, поче да претражује остале пећине. Било их је толико много, да су изгледале некад са дна долине као прозори пуни црнине на каменим зидовима, или као подземни ходници, често испуњени водом, који су водили понекад до окомитих бунара и сифона са жуборавим воденим струјама, а биле су тако кривудаве, да се нипошто није усуђивао да се упусти дубље у њих. Имао је уосталом само малу лампу, која је давала релативно слабу светлост, беспомоћну нарочито у пространим шпиљама с високим сводовима и са много спратова, јер је наишао и на неколико таквих. Најзад је, просто посрћући од умора, севши на огроман, пљоснати камен, загрејан сунчевим зрацима, пред излазом једне пећине коју управо беше претражио, почео да жваће таблете упресованог концентрата, заливајући сухе залогајиће водом из поточића. Неколико пута учинило му се да чује брујање наилазећег облака, али то мора да су били гласови сизифових напора оног арктана, који су сада допирали с вишег краја долине. Пошто је појео своје скромне залихе, осетио се далеко бодријим. Најчудније је за њега самога било то што се, у ствари, све мање плашио језивог суседства — јер су се црни честари пели уз све падине, ма на коју страну да је уперио поглед.