Станислав Лем - Непобедиви

Блесак ових муња био је чудно таман; оба облака су у једном трену блеснула као милијарде црно-сребрних кристала, заустављених у лету. Затим — када стене неколико пута поновише ехо громова, слабо и пригушено, као да их је нагло прекрио некакав материјал који упија звуке, треперећи, напете до крајности, обе стране црнога мора спојише се у узајамном прожимању. Ваздух под њима потамне, као да је сунце зашло, и истовремено се у њему појавише несхватљиве, савитљиве линије, и Рохан тек после неког времена схвати да су то гротескно изобличени одрази каменог дна долине. А међутим, она ваздушна огледала под сводом облака таласала су се и растезала; док најзад Рохан не угледа огромну људску појаву која је главом досезала до таме, и гледала га непомично, мада је сама слика непрестано подрхтавала и играла, као да се стално гасила и да је стално била поново подстицана тајанственим ритмом. И опет протече више секунди пре но што у слици он не препознаде свој сопствени одраз, обешен у празнини између бочних извесина облака. Био је тако зачуђен, до те мере запањен несхватљивим деловањем облака, да је на све заборавио. Синула му је помисао да облак зна за њега, за микроскопску присутност последњег живог човека усред камења што испуњава кланац, али ни те мисли се не уплаши, не зато што је била превише невероватна: ништа више он није сматрао немогућим — него је напросто желео да учествује у овој све мрачнијој мистерији, чије значење — био је у то убеђен — неће схватити никад. Његова гигантска слика, кроз коју су се слабо одражавале стеновите падине, у горњем делу долине, до које није сезала сенка облака, сасвим се расула. Истовремено из облака се спустише многобројни кракови; када би облак усисао једне, други би заузимали њихово место. Из њих је почела да пада све гушћа, црна киша. Ситни кристалићи су падали и на њега, погађали га лако у главу, спадали низ комбинезон, гомилали се у његовим наборима; црна киша није престајала да пада, а глас облака, оно хучање које је потпуно обухватало не само долину, него и целу атмосферу планете, све се више појачавало; настадоше у облаку локални вирови, окна кроз која се пробило светло небо, црни покров се прасцепио по средини и у виду два бедема тешко полетео, као против воље, ка честарима, док није утонуо у њихову непомичност и изгубио се. Рохан је и даље седео непомично. Није знао сме ли да стресе кристалиће којима је био засут; много их је лежало на камењу; цело, до тада као слоновача бело корито усахлог потока изгледало је као попрскано мастиљавом бојом.

Рохан узе један од троугластих кристалића међу прсте, а тада овај као да оживе, нежно му дахну топлином у длан и диже се у ваздух кад Рохан махинално отвори шаку. Тада као на дати знак узавре цела околина. Тај покрет је само у првом секунду био хаотичан. После тога црне тачкице као да створише слој приземног дима, згуснуше се, сабраше и у стубовима полетеше увис. Изгледало је као да су се саме стене димиле некаквим огромним жртвеним бакљама без пламена и сјаја. Али тек тада наступи несхватљива ствар: јер када узлетели рој застаде у виду готово лоптастог облака тачно над самом средином долине, личећи на подлози неба, које се полако замрачивало, на огроман, баршунасти црни балон, она два велика облака поново изронише из честара и обрушише се на њега с невиђеним бесом. Рохану се учини да чује пречудесни, шкрипави звук ваздушног судара, али то је ваљда била варка. Већ је мислио да посматра борбу, да су облаци избацили из себе и сручили на дно кланца оне мртве инсекте којих су желели да се реше, када се показа да то није судар. Облаци се разиђоше и од паперјасте кугле не остаде ни трага. Велики облаци су је упили у себе. Само тренутак, и опет су само камени врхови стајали осветљени крвавим блеском сунчева заласка, а пространа унутрашњост долине била је тиха и пуста. Рохан тада устаде на ноге, које као да су се угибале под њим. Одједном се самоме себи учинио смешан са својим Вејровим бацачем који је брижљиво узео од мртваца, и још више, осећао се непотребним у томе крају савршене смрти, где су као победници могли да опстану само мртви облици да би обављали тајанствене задатке које није требало да виде никакве живе очи. Не са згражањем, него са дивљењем пуним ошамућености учествовао је малочас у ономе што се догодило. Знао је да ниједан од учењака неће бити способан да подели његова осећања, али је хтео да се врати, сада већ не само као весник о уништењу несталих људи, него и као човек који ће захтевати да се планета остави недирнута. Није све и свуда за вас — помислио је, силазећи полако у низину. Светлост с неба дозволила му је да брзо стигне до разбојишта. Тек је тамо морао да убрза корак, јер је зрачење застакљених стена, које су у све гушћем мраку светлуцале својим кошмарним обрисима постајало све јаче. Најзад је почео да трчи; одјек његових корака понављале су једне камене зидине, предајући га другима, и уз тај непрестани одјек, који је огромно увећавао његову хитњу, скачући у последњем налету снаге с камена на камен прошао је поред остатака машина стопљених тако да их је било немогуће познати, док није стигао до кривудаве падине, али и ту је штит његовог индикатора сијао рубинском бојом.