Станислав Лем - Непобедиви

Превод: Вујичић Петар

Lem Stanisław, Niezwyciężony, 1964.

КЕНТАУР

1976.

„Непобедиви”, крстарица друге класе, највећа јединица којом је располагала база у сазвежђу Лире, ишао је фотонском линијом кроз крајњи квадрат сазвежђа. Осамдесет три члана посаде спавало је у тунелском хибернатору централног спрата. Пошто је пут био релативно кратак, уместо потпуне хибернације примењен је појачани сан, у коме температура тела не спада испод десет степени. У кормиларској кабини радили су само аутомати. У њиховом пољу виђења, на нишанском крсту, налазио се сунчани диск, једва нешто ужаренији од обичног црвеног патуљка. Када је његов круг заузео половину ширине екрана, анихилациона реакција је обустављена. Извесно време у целом броду владала је мртва тишина. Безвучно су радили аклиматизатори и бројчане машине. Престала је најделикатнија вибрација која прати емитовање светлосног стуба што је претходно излазио из крме и који је као бескрајно дуг мач заривен у мрак потиском покретао брод. „Непобедиви” је ишао истом брзином, блиском брзини светлости, беживотан, глух и на изглед празан.

Потом светла почеше да намигују са пултова обливених руменилом далеког сунца које је стајало на средишњем екрану. Феромагнетне траке се покренуше, програми полако почеше да се укључују у све нове и нове апаратуре, комутатори су избацивали искре и струја је потекла у водове са зујањем које нико није чуо. Електрични мотори, савладавајући отпор давно охлађених мазива, кренули су и из басова прелазили у високу јеку. Полуге кадмијума загасите боје помаљале су се из помоћних реактора, магнетне пумпе убацивале су течни натријум у спиралне расхладне цеви, кроз лим кормиларских палуба проби се треперење, а истовремено слабо пуцкетање у унутрашњости зидова, као да су тамо врвеле читаве скупине животињица и лупкале канџама о метал, посведочило је да су аутоматски ремонтни калибри већ кренули на многокилометарски пут да би контролисали сваки спој носача, непробојност трупа, целину металних спојница. Цео брод је био испуњен шумовима, кретњом, будећи се, и само је његова посада још спавала.

Док наредни аутомат, прогутавши своју програмску траку, не посла сигнале у централу хибернатора, тада се у дах хладног ваздуха умеша гас за разбуђивање. Између редова лежајева, кроз решетке на поду, заструја топли ветар. Људи ипак као да дуго нису хтели да се пробуде. Неки су беспомоћно померали руке; празнину њиховог леденог сна испунише привиди и кошмари. Неко најзад први отвори очи. Брод је за то већ био спреман. Неколико минута унапред дотадашњу таму дугих појасних ходника, отвора за лифтове кајута кормиларске кабине, радних места, барокомора испуњавао је бели блесак вештачког дана. И док је хибернатор био испуњен Ијудским уздасима и буновним стењањем, брод као да у нестрпљењу није могао да дочека буђење посаде, те сам започе почетни маневар кочења. На централном екрану се појавише језици кљунастог огња. У дотадашње мртвило брзине блиске светлосној увуче се потрес, снажна сила пристављена у прамчаним катапултима трудила се да пригњечи осамнаест хиљада тона стајаће масе „Непобедивог” помножене сада његовом огромном брзином. У картографским кабинама неспокојно се затресоше карте, чврсто упаковане у ролнама. Ту и тамо померили су се недовољно причвршћени предмети; у кухињама је зазвекетало посуђе заљуљали су се наслони пенастих фотеља, појасеви и зидни конопци појединих палуба почеше да се љуљају. Лупњава, помешан звекет стакла, лима, предмета од синтетике, у таласу прође кроз цео брод, од прамца до крме. Из хибернатора је, међутим, већ стизао жагор људских гласова; људи су се из ништавила у коме су почивали седам месеци, кроз кратки сан, враћали у јаву.

Брод је губио брзину. Планета је заклонила звезде, сва у риђој вуни облака. Конвексно огледало океана у коме се огледало сунце, померало се све спорије. У видном пољу појавио се мрк континенат прошаран кратерима. Људи на палубним положајима нису видели ништа. Дубоко под њима, у титанској утроби погона нарастала је пригушена рика, огромни терет је кидао прсте са дршке. Облак који се пробио у прамен притиска посребрио се у експлозији живе, распао се и нестао. Рика мотора се за часак појачала. Риђасти штит се спљоштио: тако се планета преображава у копно. Већ се видело како ветар носи српасте пешчане дине, праменови лаве што су се разилазили као жбице на точку од најближег кратера заиграли су од одраженог пожара ракетних млазних цеви, јачим од сунчаног.