Станислав Лем: Непобедиви

„Ја сада одох доле да нешто поједем. Ви изведите стереотип, Рохане”, рече уморно Хорпах, одвајајући се од екрана.

„Без посаде?”

„Ако желите, можете да пошаљете неког… или да пођете сами.”

С тим речима астрогатор размаче врата и изиђе. Рохан је још за часак видео његов профил на слабој светлости лифта, који је бешумно појурио доле. Погледао је на таблицу сатова поља. Нула. У ствари, требало је почети од фотограметрије, помислио је. Окружавати планету толико дуго док се не добије потпун комплет снимака. Можда би се на тај начин нешто открило. Јер визуелне опсервације из орбите не вреде много; континенти нису море, и сви заједно посматрачи поред догледа нису морнари у кошевима за посматрање. Друга је ствар што би се комплет фотографија добио тек отприлике за месец дана.

Дизалица се вратила. Рохан уђе у њу и спусти се на шести спрат. Велика платформа пред барокомором била је пуна људи који, у ствари, ту више нису имали шта да раде, тим пре што су се четири сигнала који су позивали на ручак, понављали ваљда већ пуна четврт часа. Размакоше се пред Роханом. „Џордан и Бланк. Поћи ћете са мном на стереотип.”

„Пуни скафандри, господине невигаторе?”

„Не. Само апарате с кисеоником. И једног робота. Најбоље арктанског, да нам не утоне у овај проклети песак. А ви сви шта ту стојите? Изгубили сте апетит?”

„Радо бисмо изишли, господине навигаторе… макар на кратко.”

„На копно…”

Диже се жагор.

„Тихо, момци. Доћи ће време за излете. За сада имамо трећи степен.” Нерадо су се разилазили. Уто се из товарног окна помоли дизалица с роботом, који је за главу био виши од најстаситијих људи. Џордан и Бланк, већ са кисеоничким апаратима, враћали су се на електричним колима — видео их је наслонивши се на ограду у ходнику, који се сада, када је ракета стајала укотвљена, претворио у окомит бунар који је зјапио све до машинске преграде. Осећао је над собом и под собом простране спратове од метала, негде сасвим на дну радили су бешумни конвејери, чуло се слабо мљацкање хидрауличних водова, а из окна дубоког четрдесет метара одмерено је струјао дах хладног прочишћеног ваздуха из аклиматизатора машинске хале.

Два човека из екипе за службу у коморама отворише пред њима врата. Рохан махинално провери положај опасача и притисак маске. Џордан и Бланк уђоше за њим; после чега лим тешко зашкрипа под роботовим ногама. Страшан, отегнут писак при усисавању ваздуха у унутрашњост брода. Отвори се спољни поклопац. Свозница машина налазила се четири спрата ниже. Да би се сишло доле, људи су се служили малом дизалицом, која је још пре тога извучена из оклопа. Њена решетка допирала је до врха пешчане дине. Отвор дизалице био је неограђен са свих страна. Ваздух је био само нешто хладнији него у броду. Седоше учетворо, откочени магнети попустише, и они се меко спустише с висине једанаестог спрата, пролазећи дуж појединих секција трупа. Рохан је махинално проверавао њихов изглед. Нема често прилике да надзире брод изван дока, споља. Презапослен, помислио је видећи ожиљке које су оставили за собом метеорити. Местимично су оклопне плоче изгубиле сјај, као да их је нагризла јака киселина. Дизалица заврши свој кратки пут, спустивши се меко на слој нанесеног песка. Искочише и одмах упадоше у песак до колена. Само је робот, намењен за истраживања на снежним површинама, корачао смешним, паткастим, али поузданим ходом на својим карикатурално спљоштеним стопалима. Рохан му рече да стане, а сам с људима пажљиво стаде да разгледа све отворе грла у подножју, оне који су могли да се разгледају споља.

„Добро би им дошло мало глачања и продувавања”, рече. Тек пошто је изишао испод крме, запазио је колику огромну сенку баца брод на тле. Као широк пут протезала се сенка преко дина, снажно осветљена сунцем које се налазило на западној страни. У правилности пешчаних таласа осећао се неки нарочит мир. Долине тих таласа биле су испуњене плавичастом сенком, а њихови врхови руменели су се на залазећем сунцу, и ово топло, нежно руменило подсећало га је на боје које је некада видео у илустрованој књизи за децу. Било је баш тако невероватно благо. Полако је преносио поглед са дине на дину, проналазећи све нове и нове преливе кајсијасте боје, што даље, све више риђе, прошаране срповима црних сенки, све до оног места где су се, сливени у жуто сивило, оцртавали грозно накострешени блокови нагих вулканских стена. Стајао је тако и гледао, а његови људи су, без журбе, покретима аутоматизованим многогодишњом навиком, вршили утврђена мерења, узимали у мале касете узорке ваздуха и песка, мерили радиоактивност тла покретном сондом, чије је бушиличко тело придржавао арктан. Рохан није на њих уопште обраћао пажњу. Маска му је обухватала само нос и уста, а очи и целу главу је имао слободне, јер је скинуо с главе плитки заштитни шлем. Осећао је ветар на коси, осећао је додире нежних пешчаних зрна на лицу, како му се, уз лако голицање, утискују између пластичног руба и образа. Неспокојни налети ветра лепетали су ногавицама његовог комбинезона, а сунчев диск, сав као натечен, у који се некажњено могло гледати ваљда цео секунд, сада је стајао над самим рубом ракете. Ветар је отегнуто фијукао, поље сила није задржавало кретање гасова, зато Рохан није могао да оцени где се из песка диже невидљиви заштитни зид. Огромно пространство које је обухватао погледом било је мртво, као да никад на њ није ступила људска нога, као да то није била планета која је прогутала брод класе „Непобедивог” са осамдесет чланова посаде, прогутала огромну крстарицу међузвезданих простора, способну да у делићу секунде ослободи снагу милијарди киловата, да је претвори у енергетска поља која не може да пробије никакво материјално тело, да их концентрише у разорне зраке са звезданом температуром, који могу да претворе у прах планински ланац или да исуше море. А ипак је овде погинуо тај челични организам, изграђен на Земљи, плод многовековног процвата технологије, и нестао је на непознат начин, без трага, без сигнала СОС, као да се расплинуо на овој риђој и сивој пустињи.