Станислав Лем - Непобедиви

„Сва снага на осе. Статички притисак.”

Стрелице су се лењо пребацивале у следећи сектор скале. Маневар прође беспрекорно. Брод је као преврнут вулкан који рига ватру висио пола миље изнад рошаве површине, са стеновитим ланцима утонулим у песак.

„Сва снага на осе. Умањити статички притисак.”

Већ се видело место на коме окомити талас млазног притиска бије у тле. Тамо се дигла мрка пешчана олуја. Из крме су сипале љубичасте муње, наизглед безвучне, јер је грмљавину заглушивала јача од њих рика гасова. Разлика потенцијала се изједначила, муње нестадоше. Један преградни зид се разјечао. Командант покретом главе показа на њега, инжењеру: резонанца. Треба је отклонити. Али нико се не одазва, покретачи су завијали, брод се сад спуштао без иједног дрхтаја, као челична планина придржавана невидљивим конопцима.

„Пола снаге на осе. Мали статички притисак.”

У кружним прстенима, попут таласа правога мора, на све стране су јурили задимљени таласи пустињског песка. Епицентар, погођен из мале раздаљине жбунастим пламеном сагоретина није се више димио. Песка нестаде, претворио се у огледало мехурастог црвенила у кључало језеро истопљене кремене земље, у стуб звекетавих експлозија, док се не испари. Обнажен као кост, стари облик планете поче да омекшава.

„Реактори на празну брзину. Хладан притисак.”

Плаветнило атомске ватре угасну. Из млажњача покуљаше коси зраци бороводоника, и у један мах пустињу, зидове стеновитих кратера и облаке над њима обли аветињско зеленило. Базалтна подлога на коју је требало да се спусти широко подножје „Непобедивог” није више претила да ће се растопити.

„Реактори нула. Хладним притиском у атерирање.”

Сва срца закуцаше живље, очи се нагнуше над инструменте, дршке се ознојише у згрченим прстима. Обредне речи су означавале да више неће бити повратка, да ће ноге крочити на право тле, па макар то био и песак пустињског глобуса, али постојаће на њему излазак и залазак сунца, видик и облаци, и ветар.

„Приземљење прецизно у надиру.”

Брод је био пун отегнуте јеке турбина, које су погонски материјал потискивале наниже. Зелени, купасти ватрени стуб спојио га је са задимљеном стеном. Са свих страна дигоше се облаци песка, заслепише перископ средишњих палуба, само су се у кормиларској кабини на радарским екранима стално појављивали и гасили дуж зрака који су описивали обрисе пејсажа што су тонули у тајфунском хаосу.

„При додиру стоп.”

Огањ је бунтовнички буктао под крмом, притискиван милиметар по милиметар телесином ракете која је седала на њега, зелени пакао је прскао дугим млазевима просецајући узбуркане пешчане облаке. Зев између крме и опаљеног базалта стене, постао је уска пукотина, линија зеленог сагоревања.

„Нула нула. Сви мотори стоп.”

Звоно. Један једини ударац, као удар огромног, пукнутог срца. Ракета је стала. Главни инжењер је стајао држећи руке на дршцима хаваријског одбацивања: стена је могла да се улегне. Чекали су. Стрелице секундаре и даље су се кретале својим инсекатским покретима. Командант је гледао неко време на мерач усправности, његово сребрнасто светлашце није се ни мрднуло на страну од црвене Нуле. Ћутали су. Загрејане до црвеног усијања млажњаче су почињале да се грче, испуштајући низ карактеристичних одјека, налик на промукло стењање. Црвенкасти облак, подигнут на стотине метара, почео је да опада. Из њега се промолио врх „Непобедивог”, његови бокови осмољени атмосферским трењем и због тога налик на стару стену, храпав, двоструки оклоп, риђа прашина се још колутала и летела око крме, али сам брод се већ увелико умирио, као да је постао део планете, и сада кружи заједно с њеном површином у лаганом кретању, које траје већ вековима, под љубичастим небом обасјаним најјачим звездама, које су се губиле само у близини црвеног сунца.

„Процедура нормална?”

Астрогатор се усправи изнад бродске књиге где је, на половини стране, уписао уговорени знак слетања и уз њега у рубрику уписао назив планете: „Регис III”.

„Не, Рохане. Почећемо од трећег степена.”

Рохан се трудио да не испољи зачуђеност.

„Разумем. Мада…” додаде поверљивим тоном који му је Хорпах често дозвољавао, „не бих волео да будем онај који ће људима то казати.”

Као да није чуо речи свог официра, астрогатор га ухвати за руку и доведе га до екрана као до прозора. Разгрнут млазом приземљавања даље од брода песак је формирао неку врсту котлине оивичену динама које су се осипале. С висине од осамнаест спратова они су кроз тробојну површину електронских импулса, која је стварала верну слику спољњег света, посматрали камени гребен кратера удаљеног три миље од њих. Са западне стране гребен се губио на обзорју. Са источне стране су се под његовим одронима гомилале црне, непробојне сенке. Широке реке лаве, са гребенима уздигнутим изнад песка, имале су боју старе крви. Једна јака звезда сијала је на небу, испод горњег руба екрана. Катаклизма изазвана слетањем „Непобедивог” прошла је и пустињски ветар, снажна струја ваздуха што је стално надирала од полутарских области према полу планете, већ је бацао прве пешчане језичке под крму брода, као да настоји да залечи рану створену издувним огњем. Астрогатор укључи мрежу спољњих микрофона и паклено, далеко завијање, заједно са звуком песка који је ударао у оклопе, за часак испуни високу просторију командне кабине. Затим искључи микрофоне и завлада тишина.