Станислав Лем - Непобедиви

И цео овај континенат изгледа исто, помислио је. Памтио га је добро. Видео је с висине красте кратера и једини покрет који је ту запазио — било је кретање облака, који су вукли своје сенке изнад бескрајно расутих пешчаних хумки.

„Активност?” упита не окрећући се.

„Нула, нула и два”, одговори Џордан и диже се с колена. Имао је црвено лице, очи су му гореле. Маска је изобличавала боју његовог гласа.

То значи мање него ништа, помисли Рохан. Уосталом, они са „Кондора” не би погинули због тако грубе неопрезности аутоматски индикатори дигли би узбуну чак и када се нико не би побринуо за стереотип испитивања.

„Атмосфера?”

„Азота 78 процената, аргона 2 процента, угљен-диоксида нула, метана 4 процента, остало је кисеоник.”

„Шеснаест процената кисеоника!? Сигурно?”

„Сигурно.”

„Радиоактивност ваздуха?”

„Практично нула.”

То је било чудно. Толико кисеоника! Та вест га наелектриса. Приђе роботу који му одмах поднесе пред очи касету са узорцима. „Можда су покушали да се крећу без кисеоничких апарата”, помисли бесмислено, јер је знао да тако није могло да буде. Истина дешавало се понекад да је неки човек, више од осталих мучен жељом за повратком, упркос забрани скидао маску, јер му је околни ваздух изгледао тако чист, тако свеж — и падао је отрован. То је ипак могло да се догоди евентуално једноме, највише двојици.

„Имате ли већ све?” упита.

„Да.”

„Враћајте се”, рече им.

„А ви?”

„Још ћу остати. Враћајте се”, понови нестрпљиво. Хтео је да остане сам. Бланк пребаци ремен преко рамена на коме су висиле касете везане за дршке, Џордан пружи роботу сонду и удаљише се, упадајући у песак; арктан је шљапкао за њима, с леђа тако налик на маскираног човека.

Рохан пође према крајњој дини. Изблиза је угледао при крају раширен врх емитора уроњеног у песак; на томе месту је он стварао заштитно поље сила. Не толико да би проверио његово деловање, него просто из детињег хира, захватио је шаку песка и бацио је пред себе. Песак полете и, као да је налетео на невидљиво окомито стакло, сручи се поново за земљу.

Просто су га руке сврбеле да скине маску. Знао је то добро. Испљунути дисаљку, стргнути опасаче, испунити цела плућа ваздухом, напити га се пуним плућима…

Омекшавам, помисли и крену натраг према броду. Дизалица је чекала, празна, с платформом меко утонулом у дину, а ветар је стигао да је за неколико минута његовог одсуства превуче слојем нанесеног песка.

У главном ходнику петога спрата погледао је на зидни информатор. Командант је био у звезданој кабини. Повезе се горе.

„Једном речју — идила?” рече астрагатор саслушавши га. „Никаквих радиоактивности, никаквих спора, плесни, вируса, ничег — само тај кисеоник… Узорке треба дати на испитивање.”

„Већ су у лабораторији. Можда овде има живота на другим континентима”, примети Рохан неодлучно.

„Сумњам. Инсолација ван екваторијалнг појаса је слаба; нисте видели дебљину капа на половима? Јамчим да тамо има бар осам, ако не и десет километара леденог покривача. Можда пре океан, некакве алге, морска трава — али зашто живот није изишао из воде на копно?”

„Треба завирити у ту воду”, рече Рохан.

„Прерано је питати наше људе, али планета ми изгледа стара. Такво смежурано јаје мора да је прегурало неких шест милијарди година. Уосталом, сунце је такође већ поодавно превалило раздобље свога пуног сјаја. Оно је већ готово обичан црвени патуљак. Да, ово одсуство живота на копну је чудновато. Нарочита врста еволуције, која не може да поднесе сушу. Јесте. То би објаснило присуство кисеоника, али не и проблем „Кондора”.”

„Некакви видови живота, нека подводна бића која се крију у океану, која су тамо створила цивилизацију на дну”, набаци мисао Рохан. Обојица су посматрали велику карту планете у Меркаторовој пројекцији, непрецизну, јер је израђена на основу података добијених помоћу аутоматских сонди из прошлог века. Показивала је само обрисе главних континената и мора, линије до којих су стизале поларне капе и неколико највећих кратера. У мрежи подневака и упоредника видела се црвеним кружићем убележена тачка под осмим степеном северне ширине — место на коме су атерирали. Астрогатор нестрпљиво помери папир на столу за мапе.

„Ни сами у то не верујете”, жацну се. „Тресор није могао бити глупљи од нас, не би се дао никаквим подводњацима, глупост. А уосталом, када би чак и постојала разумна водена бића, једна од првих ствари којима би се позабавила, било би овладавање копном. Ето, рецимо, макар у скафандрима испуњеним водом… Чиста глупост”, понови, не да би коначно уништио Роханову претпоставку, него зато што је већ мислио о нечем другом.