Станислав Лем - Непобедиви

„Угљеник је у њему у сваком случају органског порекла. Нема га много, али то је ван сваке сумње…”

„Постоје ли изотопи? Колика старост? Колико је стар тај метан?”

„Од два до петнаест милиона година.”

„Какав размак!”

„Имали смо пола часа на располагању. Ништа више не могу да кажем.”

„Докторе Кестлеру! Откуда долази тај метан?”

„Не знам.”

Хорпах редом погледа своје стручњаке. Могло се мислити да ће планути, али нагло се осмехнуо.

„Господо, па ви сте искусни људи. Летимо заједно не од јуче. Молим ваше мишљење. Шта да урадимо? Од чега да почнемо?”

Како нико није журио да проговори, биолог Јопе, један од малобројних који се нису плашили Хорпахове раздражљивости, рече, мирно гледајући команданту у очи:

„Ово није обична планета класе суб-Делта 92. Да је таква, „Кондор” не би пропао. Пошто је имао на палуби стручњаке ни горе ни боље од нас, једино што знамо сигурно јесте то, да се њихово знање показало недовољним да би спречило катастрофу. Следи закључак да морамо задржати трећи степен процедуре и испитати копно и океан. Мислим да треба почети са геолошким бушењима, а истовремено позабавити се и овдашњом водом. Све остало би биле хипотезе; у оваквој ситуацији не можемо себи дозволити такав луксуз.”

„Добро”, Хорпах стисну вилице. „Бушења у периметру поља сила нису проблем. Нека се тиме позабави доктор Новик.”

Главни геолог климну главом.

„Што се пак тиче океана… колико је удаљена линија обале, Рохане?”

„Око двеста километара…” одговори навигатор, не чудећи се нимало што командант зна за његову присутност иако га не види: Рохан је стајао неколико корака иза његових леђа, крај врата.

„Мало далеко. Али нећемо више померати „Непобедивог”. Узећете онолико људи колико будете сматрали да је потребно, Рохане, Фицпатрика или још којег океанолога, и део енергобота из резерве. Поћи ћете с тим на обалу. Деловаћете само под заштитом поља сила; никаквих излета по мору, никаквих роњења. Аутомате такође не злоупотребљавати — немамо их превише. Јасно? Дакле, можете да почнете. Да, још једно. Да ли је овдашња атмосфера погодна за дисање?”

Лекари нешто прошапташе међусобно.

„У начелу јесте”, најзад рече Стормон, али као да ниље био потпуно уверен.

„Шта значи „у начелу”? Може или не може да се дише?”

„Толика количина метана није безначајна. Након извесног времена наступиће презасићеност крви и то може да изазове извесне лакше поремећаје на мозгу. Ошамућеност… али тек после једног часа, можда после неколико часова.”

„А није ли довољан какав гутач метана?”

„Не, господине астрогаторе, то значи, не исплати се производити гутаче, јер би их требало често мењати, а осим тога, постотак кисеоника је ипак доста низак. Ја лично сам за апарате с кисеоником.”

„Мхм. Остала господа такође?”

Вите и Елџарн климнуше главама. Хорпах устаде.

„Значи, почињемо. Рохане! Шта је са сондама?”

„Одмах ћемо их избацити. Могу ли још да преконтролишем орбиту, пре но што кренем?”

„Можете.”

Рохан изиђе, оставивши за собом жагор лабораторије. Кад уђе у кормиларску кабину, сунце је баш залазило. Тако тамно, да је руб његовог диска, испуњен готово љубичастом пурпурном бојом, просецао на хоризонту натприродно изразито зубату контуру кратера. Небо, у томе крају Галактике осуто звездама, изгледало је сада као још више увећано. Све ниже су просијавала велика сазвежђа, упијајући у себе пустињу која се губила у мраку. Рохан се повезао са прамчаним сателитским уређајем за избацивање. Управо се издавала команда за избацивање првог пара фотосателита. Наредни су имали да пођу увис након једног часа. Сутрадан ће дневни и ноћни снимци обеју полукугла планете морати да даду слику целога екваторијалног појаса.

„Минут тридесет и један… азимут седам. Управљам…” понављао је у звучнику отегнут глас. Рохан га покретом утиша и окрену фотељу према контролној табли. Не би то никоме признао, али га је увек забављала игра светлости при избацивању сонде у орбиту око планете. Најпре би засијале рубинском, белом и плавом светлошћу контролне жаруље бустера. Затим би зазујао стартни аутомат. Када би се његово куцање нагло прекинуло, слаб дрхтај би прошао кроз цео труп крстарице. Истовремено би се пустиња на екранима испунила фосфорним блеском. С танком, до крајности напетом грмљавином, засипајући матични брод бујицом пламена, минијатурни пројектил би излетео из прамчаног избацивача. Блесак бустера у лету треперио би на падинама дина све слабије и слабије, док се не би угасио. Сада се више не би чула ракетица, али би зато силина светлосне грознице захватила целу таблу. Са хектичном журбом из мрака су искакала издужена светлашца балистичке контроле, затим би им потврдно одговориле бисерне лампице диригованог управљања, а онда би се, у облику шарене јелке, појавили сигнали с постепеним одбацивањем испаљених чаура и најзад би над целим тим мравињаком дугиних боја блеснуо бео, чист квадрат, знак да је сателит уведен у орбиту. На средини његове снежно-беле површине назрело би се сиво острвце, које би, дрхтећи, показало одређену цифру, нпр. 67. То је висина лета. Рохан још једном провери елементе орбите: али и перигеј и апогеј су се уклапали у задате границе. Није ту више имао шта да ради. Погледао је на бродски часовник који је показивао 18, а затим на садашњи часовник локалног времена — већ 11 часова у ноћи. За часак је склопио очи. Радовао се предстојећој експедицији на океан. Волео је да делује сам. Осећао је поспаност и глад. Тренутно је премишљао да ли да узме таблету за отрежњење. А онда је закључио да је довољна сама вечера. Устао је, осетио колико је уморан, зачудио се и одмах као да се мало отрезнио. Сишао је доле у трпезарију. Тамо су већ били његови нови људи — два управљача јастучним транспортерима, међу њима Јарг, кога је Рохан волео због неуморног доброг расположења, био је тамо и Фицпатрик с двојицом колега, Брозом и Кехлином; они су већ завршавали вечеру када је Рохан тек наручивао топлу супу и вадио из зидног подајника хлеб и флаше са безалкохолним пивом. Корачао је, са свим тим на послужавнику, према столу, када под лако уздрхта. „Непобедиви” је избацио нови сателит.