Станислав Лем - Непобедиви

Командант није допустио да се путује ноћу. Кренули су у пет часова по месном времену, пред суначев излазак. С обзиром на поредак марша диктиран неопходношћу, као и на његову непријатну спорост, такав поредак је називан спроводом. На челу и зачељу налазили су се енерегоботи, који су елипсоидним пољем сила штитили све унутрашње машине — универзалне јастучњаке, џипове с радиостаницама и радаром, кухињу, транспортер с херметичном стамбеном бараком која се сама намешта, мали ласер непосредног удара, вожен на гусеницама, од миља звани „шило”. Рохан се с тројицом учењака сместио у предњем енергоботу, што је додуше било неугодно, јер су једва седели због стешњености, али се бар имала илузија колико-толико нормалног путовања. Брзину је ваљало прилагођавати најспоријим машинама из спровода, баш енергоботима. Путовање није било посебно пријатно. Гусенице су трештале и шкрипале по песку, турбински мотори су завијали попут комараца слоновске величине, одмах иза људи који су седели избијао је из решеткастих заклона ваздух за хлађење, а цео енергобот је ишао као тешка шалупа на таласима. Црна игла „Непобедивог” брзо се сакрила иза линије хоризонта. Неко време су ишли обасјани водоравним зрацима хладног и као крв црвеног сунца кроз монотону пустињу, песка је полако бивало све мање, и из њега су се дизале косе камене плоче које је требало заобилазити. Кисеоничке маске и стално завијање мотора нису подстицали на разговор. Истраживачи су пажљиво посматрали хоризонт, али призор је био стално једнак — нагомилане стене, велики, од ветра испуцани блокови, на појединим местима равница је почела да се спушта наниже, и на дну благе котлине појавио се танак, полуусахнуо поток с водом у којој се преливало богатство боја црвеног освита. Шљунак који се попут лаве ширио дуж обеју обала сведочио је да поток некад носи знатне количине воде. Краће се здржаше да испитају воду. Била је потпуно чиста, с примесом ферооксида и малим додатком сулфида. Кренуше даље, сада већ нешто већом брзином, јер су гусенице глатко пузиле по каменој подлози. На западној страни су се дизали ниски стрми усеци. Последња машина је одржавала сталну везу с „Непобедивим”, радарске антене су се окретале, радаристи су, поправљајући слушалице на главама, дреждали пред својим екранима, грицкајући мрвице концентрата, понекад би испод неког јастучњака оштро излетео камен, као издуван малом ваздушном струјом, и одскакао би, као изненада оживљен, на шљунчане наносе. Затим пут препречише благи брежуљци, сасвим огољени. Не застајући, испитивачи узеше нешто узорака, а Фицпатрик довикну Рохану да је кременаста земља органског порекла. Најзад, када се у виду црносиве линије указа пред њима водено огледало, наиђоше и на кречњак. Спуштали су се ка обали, а под њима су трештали ситни, пљоснати облуци. Врео дах машина, шкрипа гусеница, завијања турбина, све се то одједном утишало када се океан, изблиза зеленкасте боје и по изгледу савршено земаљски, нашао сто метара испред њих. Тада дође до прилично компликованог маневрисања, јер је, да би се радна група заклонила пољем сила, требало упутити чеони енергобот у воду, на доста велику дубину. Машина је најпре морала да буде чврсто затворена, да у њу не би могла продрети вода, а затим је, вођена са другог енергобота, ушла у таласе и пенећи се постала једва видљиво, тамније место у води; тек тада је, на сигнал послат с централног положаја, потопљени колос истурио изнад површине воде Дираков емитор, и тек када се поље сила усталило, покривајући својом невидљивом полукуглом део обале и приобалне воде, отпочела су права испитивања.

Океан је био нешто мање слан него земаљски океани; анализе ипак не донесоше никакве важније резултате. После два часа знали су мање-више колико и на почетку. Послаше зато далеко на отворено море две дириговане телевизијске сонде, а са централног пункта су на екранима пратили њихов пут. Али тек пошто се удаљише изван видика, сигнали послаше прву суштинску вест. У океану су живели некакви организми, по облику налик на рибе коштаних скелета. На појаву сонде распршавале би се ипак огромном брзином, тражећи спас у дубини. Дубиномери утврдише да дубина океана на томе месту првог сусрета са живим бићима износи сто и педесет метара.

Броза се упео да мора да ухвати макар једну такву рибу. Почеше дакле да лове, сонде су гониле сенке које су узмицале кроз зеленкасти мрак, сипала су се електрична пражњења, али ове тобожње рибе испољавале су невероватну окретност у маневрисању. Тек након једног од многобројних пражењења успели су да погоде једну. Сонду, која ју је ухватила у своја клешта, одмах упутише на обалу, а Кехлин и Фицпатрик су у међувремену маневрисали другом сондом, скупљајући узорке усталасалих влакана, што су се дизала из дубине и личила им на неку овдашњу врсту алги или водених трава. Послаше их најзад на само дно, на дубину од четврт километра. Јака струја при дну озбиљно је отежавала управљање сондом, која је стално била бацана ка великим скупинама подводних стена. На крају су ипак успели да неколико тих стена оборе и, као што је Кехлин правилно претпостављао, испод тог покривача налазила се читава колонија гипких малих створова, налик на четкицу.