Станислав Лем - Непобедиви

„Задржаћемо се овде неко време”, закључи најзад и дотаче доњи руб мапе која се с лаким шуштањем сави и нестаде у једном од водоравних регала великог складишта за мапе. „Причекаћемо и видећемо.”

„А ако не?” упита Рохан опрезно. „Потражићемо их?…”

„Рохане, будите разумни. Шеста звездана година и такве…” астрогатор је тражио праву реч, није је нашао и само је с омаловажавањем махнуо руком. „Планета је величине Марса. Како да их тражимо? Значи „Кондора”„, поправи се.

„Јесте, тло је гвожђевито…” безвољно признаде Рохан. У ствари, анализе су показивале велику примесу ферооксида у песку. Фероиндукцијски показатељи, дакле, нису вредели ништа. Не знајући шта да каже, ућута. Био је убеђен да ће командант на крају наћи некакав излаз. Неће се вратити тек празних руку, без икаквих резултата. Чекао је гледајући на накострешене Хорпахове обрве, истурене испод чела.

„Истину говорећи, не верујем да би ово чекање од 48 часова могло било шта да нам да, али правилник то захтева”, одазва се астрогатор неочекивано поверљивим тоном. „Седите, Рохане. Стојите ми над главом као грижа савести. Регис је најидиотскије место које се може замислити. Не зна се зашто је ту послат „Кондор” — уосталом није важно, чим се тако догодило.”

Прекиде. Био је лоше расположен као и обично, постајао је тада разговорљив и лако се упуштао у дискусију, чак поверљиву; што је увек било помало опасно, јер је у сваком трену могао разговор да пресече каквом заједљивошћу.

„Речју, овако или онако морамо нешто да радимо. Знате ли шта? Извешћете ми неколико малих фотоопсерватора у екваторијалну орбиту. Само да буде поштено кружна и тесна. Једно седамдесетак километара.”

„То је још у оквиру јоносфере”, побуни се Рохан. „Изгореће нам након неколико десетина окружења…”

„Нека изгоре. Али ће пре тога снимити шта се буде могло. Саветовао бих вам чак да ризикујете и шездесет километара. Можда ће изгорети већ у десетом обиласку, али само фотографија с такве висине може нешто да нам пружи. Знате ли како изгледа ракета виђена с раздаљине од сто километара, чак и кроз најбољи телеобјектив? Глава чиоде је, у поређењу с њом, цео планински масив. Учините то одмах… Рохане!”

На тај узвик навигатор се окрете, већ код врата. Командант је бацио на сто извештај са резултатима анализа.

„Шта је ово?! Какав је то опет идиотизам? Ко је то писао?”

„Аутомат. О чему је реч?” упита Рохан, трудећи се да сачува мир, јер је и у њему већ кипео гнев. Сад ће почети да ми зановета! помисли, приближавајући се намерно полако.

„Прочитајте. Ово. Да, ово.”

„Метана четири посто”, прочита Рохан. И сам се одједном запањи.

„Метана четири посто; а? А кисеоника шеснаест? Знате ли шта је то? Праскави плин! Можда ћете ми објаснити како цела атмосфера није експлодирала када смо се спуштали на бороводонику?”

„Заиста… не разумем”, промуца Рохан. Притрча брзо пулту спољне контроле, пусти кроз оптиметре усисивача мало спољне атмосфре и док је астрогатор у злослутном ћутању шетао по кабини, гледао је како анализатори грозничаво куцкају стакленим посудама.

„Но?!”

„Исто. Метана четири посто… кисеоника шеснаест”, рече Рохан. Није схватао како је то могуће, али је ипак осетио задовољство: Хорпах сада бар неће моћи да му пребаци.

„Покажите! Хм. Метана четири, но, да ме ђаво… добро. Рохане, сонде на орбиту, а затим, молим вас, дођите у мали лаб. Најзад, због чега имамо учењаке! Нека лупају главу.”

Рохан сиђе доле, узе два ракетна техничара и понови им астрогаторово наређење. Затим се врати на други спрат. Ту су биле смештене лабораторије и кабине стручњака. Редом је пролазио поред врата утиснута у метал, са таблицама од по два слова „ГИ”, „ГФ”, „ГТ”, „ГБ” и целог низа других. Врата мале лабораторије била су широм отворена; кроз монотоне гласове учењака с времена на време се пробијао астрогаторов бас. Рохан стаде на прагу. Били су ту сви „Главни” — Главни инжењер, Биолог, Физичар, Лекар и сви Технолози из машинске хале. Астрогатор је седео, сада ћутећи, у крајњој фотељи под електронским програмистом приручне бројчане машине, а маслинасти Модерон, руку сплетених и малих као у девојчице, говорио је:

„Нисам специјалиста за хемију гасова. У сваком случају, то вероватно није обичан метан. Енергија споја је другачија; разлика само у стотом месту, али постоји. Реагује с кисеоником тек у присуству катализатора, а и то нерадо.”

„Каквог порекла је тај метан?” упита Хорпах. Вртео је палце један око другог.