Станислав Лем - Непобедиви

„Тако то изгледа”, рече полако. „Али „Кондор” се одавде није вратио, Рохане.” Овај стисну вилице. Није могао да се препире са старешином. Прелетео је с њим много парсека, али међу њима није дошло до пријатељства. Можда је разлика у годинама била превише велика. Или су заједно савладане опасности биле превише мале. Суров је био тај човек чија је коса била бела готово као његово одело. Близу стотину људи непомично је стајало на својим местима након обављеног тешког рада који је претходио приближењу, триста часова кинетичке енергије, нагомилане у сваком атому „Непобедивог”, улазак у орбиту, приземљење. Готово сто људи, који месецима нису чули глас ветра и који су научили да мрзе празнину, као што је мрзи само онај који је познаје. Али командант о томе сигурно није мислио. Полако је ишао кроз кабину и спустивши руку на наслон фотеље, дигнут већ на нову висину, промрмља:

„Не знам шта је то, Рохане.”

И одједном оштро:

„Шта још чекате?”

Рохан брзо приђе сортирном пулту, укључи унутрашњу инсталацију и гласом, у коме је још подрхтавао пригушени бес, поче да командује:

„Сви спратови, пажња! Приземљење завршено. Копнена процедура трећег степена. Спрат осми: припремај енергоботе. Спрат девети: екранизацијске батерије у покрет. Техничари заштите на положаје. Остатак посаде: на означена радна места. Готово.”

Чинило му се док је то говорио, гледајући у зелено око појачала, које је трептало сагласно с модулацијом његовога гласа, да види њихова ознојена лица како се коче у изненадном чуђењу и гневу, дигнута према звучницима. Мора да су тек сада схватили, да су почели да псују…

„Копнена процедура трећег степена у току, господине астрогаторе”, рече не гледајући старијег човека. Овај њега погледа и неочекивано, углом усана, осмехну се:

„То је само почетак, Рохане. Можда ће још бити дугих шетњи при заласку сунца, ко зна…”

Извадио је из плитког орманића у зиду уску, издужену књигу отворио је и спустивши је на бели пулт, сав најежен од разних покретача, рече:

„Читали сте ово?”

„Да.”

„Последњи њихов сигнал, који је регистровао седми хипер-релеј, стигао је до проксималне бове у домету Базе пре годину дана.”

„Знам напамет његову садржину. „Искрцавање на Регис III завршено. Планета пустињска, типа суб-Делта 92. Силазимо на копно другом процедуром у полутарском појасу континента Еване.”„

„Да. Али то није био последњи сигнал.”

„Знам, господине астрогаторе. Четрдесет часова касније хипер-релеј је регистровао серију импулса, сличних Морзеовим знацима, али без икаквог значења, а затим — чудне гласове, поновљене неколико пута. Хертел их је назвао „мјаукањем мачака које вуку за реп”.”

„Да…” рече астрогатор, али се видело да не слуша. Поново је стајао пред екраном. Над самим рубом видног поља, сасвим поред ракете, појавили су се маказасто истурени лукови свознице, по којој су пролазили равномерно, као на паради, један за другим, енергоботи, машине тешке тридесет тона, превучене силиконским противпожарним оклопом. Како се који спуштао доле, њихови поклопци су се полако дизали увис, због чега се њихов сјај повећавао; напуштајући свозницу, заривали су се дубоко у песак, али су ишли поуздано, орући пешчани нанос који је ветар већ био створио око „Непобедивог”. Разилазили су се зрачно на једну и на другу страну, све док се након десет минута цео периметар брода не нађе окружен ланцем металних корњача. Заставши, сваки је почео одмерено да се укопава у песак, док се не изгубише у њему и само су треперави пламичци, правилно размештени по риђим падинама дина, показивали места на којима су се помаљале куполе Диракових одашиљача. Превучен пенастом материјом челични под командне кабине затресао се од људских корака. Њихова тела је потресао муњевит, изразит дрхтај који се ипак једва могао осетити и који се потом изгубио, и само се још часак задржао стежући вилице, а виђена слика се изгубила из вида. Та појава није трајала ни пола секунде. Вратила се тишина, нарушавана само удаљеним брујањем паљења мотора што је допирало негде из доњих делова брода. Пустиња, црно-риђе гомиле камења, таласи песка који су се лагано померали изоштрили су се на екранима и све је било као раније само се изнад „Непобедивог” проширила невидљива купола поља сила затварајући приступ броду. На свозници се појавише, корачајући наниже, металне крабе с ветрењачама антена које су се окретале на смену, лево и десно. Инфороботи, далеко већи од одашиљача поља, имали су спљоштен труп и повијене металне штуле, које су се шириле у страну. Тонући у песак и као с неким гађењем вадећи из њега кракове који су дубоко упадали, чланконошци су се разишли и заузели места у прекидима ланца енергобота. Равномерно с развојем операције заштитног појаса, на централном пулту командне кабине искакала су, на загаситој подлози, контролна светлашца, а штитови импулсних сатова испуњавали су се зеленкастим блеском. Као да је десетак крупних мачјих очију гледало сада непомично на ова два човека. Стрелице су свуда стајале на нули, показујући да ништа не покушава да се пробије кроз невидљиву брану поља сила. Само је показатељ диспозиције снаге летео све више, пролазећи преко црвених цртица које су обележавале гигавате.