Станислав Лем - Непобедиви

„Шта је, пронашли сте!?” викну кад угледа узбуђено картографово лице.

„Не. Али смо пронашли нешто веће. Пођите одмах — зове вас астрогатор.”

Рохану се чинило да се застакљени цилиндар дизалице креће крајње споро. У замраченој кабини владала је тишна, чуо се само шум електричних предајника, а из апаратуре пријемника излазиле су стално нове, од влаге сјајне фотографије, на које нико више није обраћао пажњу. Два техничара извукоше из отвора у зиду неку врсту епидијаскопа и угасише остала светла баш у тренутку кад је Рохан отворио врата. У групи је опазио белу астрогаторову главу. У следећем трену блесну сребрном светлошћу екран, спуштен с таванице. У тишини, нарушаваној само усредсређеним дисањем, Рохан приђе, колико је могао, великој обасјаној површини. Снимак није био најбољи, уз то само црно-бели, у окружењу омањих, нескладно разбацаних кратера истицала се гола висораван, с једне стране прекинута линијом тако правом, као да је на томе месту стене пресекао неки огроман нож; била је то обалска линија, јер је остатак фотографије испуњавало непомућено црнило океана. У извесној раздаљини од тога усека ширио се мозаик не много изразитих облика, на два места заклоњен праменовима облака и њихових сенки. Али и тако није подлегало сумњи да та изузетна, у појединостима помућена формација није геолошка творевина.

„Град…” помисли узбуђено Рохан, али не рече то гласно. Сви су и даље ћутали. Техничар при епидијаскопу узалуд је покушавао да изоштри слику.

„Је ли било сметњи у пријему?” наруши тишину глас астрогатора.

„Није”, одговори из мрака Балмин. „Пријем је био чист, и то је један од последњих снимака трећег сателита. Осам минута пошто га је послао, престао је да одговара на сигнале. Снимак је вероватно начињен кроз објективе већ оштећене повећаном температуром.”

„Астензија камере над епицентром није била већа од 70 километара”, добаци други глас, који је, како се Рохану учинило, био глас једнога од најспособнијих планетолога, Малтеа. „Право да кажем, оценио бих је на педесет пет до шездесет километара… Погледајте, молим вас…” Његова силуета делимично заклони екран. Ставио је на слику прозиран шаблон од пластике са урезаним кружићима и редом га је стављао на двадесетак кратера у другој половини снимка.

„Изразито су већи него на претходним снимцима. Уосталом”, додаде, „то нема већег значаја. Овако или онако…”

Није довршио, а сви су схватили шта је хтео да каже: да ће прецизност фотографија бити одмах испитана, јер ће испитати тај део планете. Још извесно време су сви удубљено посматрали слику на екрану. Рохан није могао да разлучи да ли она показује град или његове рушевине. О томе да је правилна геометријска творевина одавно напуштена сведочиле су танушне, таласасте сенке пешчаних дина које су са свих страна запљускивале компликоване облике, а неки од њих су готово тонули у поплави пустињског песка. Сем тога, геометријску констелацију тих рушевина делила је на два једнака дела црна, изломљена линија, која се проширивала идући у дубину копна — сеизмичка пукотина која је надвоје расцепила неке од великих „зграда”. Једна, сасвим очевидно оборена, створила је неку врсту моста, који је својим крајем стизао до супротног краја пукотине.

„Молим светлост”, разлеже се астрогаторов глас. Кад светлост сину, он погледа на бројчаник зидног сата.

„За два сата стартујемо.”

Разлегоше се збуњени гласови; најенергичније су се бунили људи главног биолога, који су током пробних бушења стигли са својим бушилицама на двеста метара у дубину тла. Хорпах даде руком знак да никакве дискусије неће бити.

„Све машине се враћају на палубу. Добијени материјал обезбедити. Преглед фотографија и остале анализе имају да иду својим током. Где је Рохан? Ах, ту сте? Добро. Чули сте шта сам рекао? За два сата сви људи имају да буду на стартним положајима.”

Операција укрцавања истоварених машина ишла је ужурбано, али систематски. Рохан је био глух за Балминова преклињања; овај је преклињао да му се допусти макар још петнаест минута бушења.

„Чули сте шта је командант наредио?” понављао је лево и десно, пожурујући монтажере који су на великим дизалицама стизали до ископаних ровова. Апаратуре за бушење, провизорне решеткасте скеле, цистерне са горивом улазиле су редом у товарне отворе; када је већ само раскопано земљиште сведочило о обављеним радовима, Рохан и Вестергард, заменик главног инжењера, обиђоше још, за сваки случај, места напуштених радова. Затим људи нестадоше у унутрашњости брода. Тек тада се помери песак на удаљеном периметру, позвани радио-путем враћали су се постројени енергоботи, сакривши се у унутрашњост брода, који је увлачио унутра, под оклопне плоче, свозницу и окомити цилиндар дизалице за људе, једно време је стајао непомично, а затим једнолично завијање ветра заглуши метални звиждук кондензованог ваздуха који је дувао кроз отворе. Усковитлана прашина диже се око крме, проби се кроз њу зелени блесак, мешајући се с црвеном сунчаном светлошћу, и у галопади непрестаних громова који су потресали пустињу и у умноженом еху враћали се одбијени од камених блокова, брод се полако диже у ваздух да би, остављајући за собом спаљени круг на стени, застакљене дине и остатке сагоретина, нестао, увећавајући брзину, на љубичастом небу. Дуго после тога, када се и последњи траг његовог пута обележеног беличастом линијом паре, расплинуо у атмосфери, и кад пешчани нанос поче да покрива огољену стену и да испуњава опустеле ископане ровове, од западне стране стиже црн облак. Пловећи ниско, раширио се, окружио место слетања и непомично застао. Стајао је тако неко време. А када се сунце поприлично нагнуло према западу, на пустињу поче из облака да пада црна киша.