Станислав Лем - Непобедиви

Најзад стигоше пред тектонску пукотину. Била је то провалија широка стотинак метара, на изглед без дна, а сигурно неизмерно дубока, јер је нису испунили читави водопади песка, стално наношеног одозго налетима ветра. Зауставише се, и Рохан посла на другу страну летећег робота-извиђача. Посматрао је на екрану оно што је робот видео својим телевизијским објективима, али слика је била иста какву су већ знали. Извиђач после једног часа би позван натраг, а када се прикључио групи, Рохан се договори с Балмином и физичаром Гралевом, који су седели у његовим колима, да подробније разгледају неколико рушевина.

Најпре покушаше да установе ултразвучним сондама колико је дебео слој песка који је покривао „улице” мртвог „града”. Било је то доста тешко. Резултати сондирања нису се слагали, вероватно због тога што је основна стена подлегла унутрашњој декристализацији за време потреса који је проузроковао њено велико пуцање. Изгледа да је пешчани покривач, који је испуњавао ово огромно, коритасто удубљење терена, био дебео седам до дванаест метара. Упутише се на исток, према океану и, преваливши једанаест километара кривудавог пута, између мрких рушевина, које су постајале све ниже и које су све реде штрчале из песка, док их сасвим не нестаде, стигоше до голих стена. Ту се зауставише над усеком, тако високим да је грмљавина таласа што су се разбијали о његово подножје, до њих једва допирала. Појас голе стене, очишћене од песка, неприродно глатке обележавао је линију усека, дижући се према северу у низ планинских врхова, који су у оштрим скоковима летели у океанско огледало.

Иза себе су оставили „град” — који се одавде видео у облику црне линије правилних контура што се губила у риђастој магли. Рохан се споји с „Непобедивим”, саопшти астрогатору шта су овде видели — обавештења, у ствари, равна нули — и цела колона, задржавајући и даље све прописе опрезности, крену натраг међу рушевине.

У путу им се догоди мањи инцидент. Крајњи леви енергобот, вероватно због грешке у курсу, прекомерно је проширио домет поља сила, тако да је оно додирнуло ивицу нагнуте према њима ивичасте решеткасте грађевине. Спојен с показатељима пријема снаге поља, бацач антиматерије који је био намештен за аутоматски удар у случају напада, схвати овај скок повећања снаге као јасну ознаку да неко покушава да пробије поље сила и упути ударац у недужну рушевину. Читава горња секција повијене „грађевине”, висине земаљског облакодера, изгуби своју мркоцрну боју, ужари се и заслепљујуће блесну, да би се у следећем тренутку распала у пљуску узаврелог метала. Ниједан делић не паде на путнике, јер ужарени остаци склизнуше низ површину невидљиве куполе коју је стварала завеса поља сила. Пре но што стигоше до земље, испарише од термичког удара. Наступи ипак, изазван анихилацијом, скок зрачења, гајгери укључише аутоматски аларм и Рохан, псујући и претећи да ће кости поломити ономе ко је тако програмирао апаратуру, изгуби доста времена док не опозва аларм, а затим док не одговори „Непобедивом”, који је опазио блесак и одмах питао шта се десило.

„За сад знамо само толико да је у питању метал. Вероватно челик са примесом волфрама и никла” рече Балмин, који је, не узбуђујући се због настале гужве, искористио прилику и извршио спектралну анализу пламена који је захватио рушевину.

„Можете ли да процените старост?” упита Рохан, бришући меки песак који му је нападао на руке и лице. Оставили су за собом преостали део рушевине, искривљен од ужарености; висила је сада изнад пута којим су они прошли попут сломљеног крила.

„Не. Могу само да кажем да је то ђаволски старо. Ђаволски старо”, понови.

„Морамо подробније да испитамо… Нећу старог ни питати за дозволу”, додаде Рохан с неочекиваном одлучношћу. Зауставише се испред компликованог објекта, створеног од неколико кракова који су се у центру састајали. Отворише се, обележене са два флера, вратнице у пољу сила. Изблиза је преовладавао утисак хаоса. Прочеље зграде било је обликовано од троугластих плоча, покривених жичаним „четкама”, а изнутра су те плоче биле подржаване системом шипки, дебелих као гране; гледано с површине владао је какав-такав ред, али унутра, где су покушавали да завире, светлећи снажним рефлекторима, шума шипки се разгранавала, разилазила се од дебелих чворова, поново се прикупљала, а све заједно је било налик на гигантску жичану простирку с милионским мравињаком склупчаних каблова. Тражили су у њима трагове електрицитета поларизације, остатака магнетизма, најзад радиоактивности — без икавог резултата.