Станислав Лем - Непобедиви

„Као да их је неко у гомилама избацивао из ракете!” помисли Рохан, забацивши главу на ону страну где се у виду црног отвора показивао особни улаз: његов поклопац није био добро затворен. Мали де Врисов летећи извиђач сасвим је случајно наишао на мртви брод. Де Врис није покушао да се пробије унутра, него је одмах обавестио базу. Тек је Роханова група добила задатака да испита тајну двојника „Непобедивог”. Техничари су већ трчали, право од својих машина, носећи сандуке с алатом.

Приметивши нешто округло, покривено танким слојем песка, Рохан га гурну вршком ципеле, мислећи да је то какав мали глобус и још увек не увиђајући шта је, диже ту бледожуту куглу са земље. Готово викну: сви се окренуше према њему. Држао је људску лобању.

Затим пронађоше остале кости и више остатака, као и један цео костур, обучен у комбинезон. Међу отпалом доњом вилицом и зубима горње, још је стајао усник апарата с кисеоником, а показатељ притиска се зауставио на 46 атмосфера. Клечећи, Јарг одврну затварач боце и гас покуља уз отегнуто шиштање. У савршено сухом пустињском ваздуху чак ни траг рђе није оштетио ниједан од челичних делова редуктора и завртњи су се окретали сасвим лако.

Механизам свознице могао је да се покрене с решеткасте платформе, али мрежа је очевидно била без струје, јер притискање дугмади остаде без резултата. Пењање уз конструкцију лифта, високу четрдесет метара, представљало је озбиљну тешкоћу и Рохан се колебао да ли да можда пошаље горе неколико људи на летећем тањиру, али у међувремену двојица техничара, повезавши се конопцем, почеше да се пењу уз унутрашњи стуб носач. Остали су ћутке посматрали њихово пењање.

„Кондор”, брод потпуно исте класе као и „Непобедиви”, само је неколико година раније напустио бродоградилиште и њихов спољни изглед било је немогуће разликовати. Људи су ћутали. Иако се, у ствари, никада о томе није говорило, вероватно би више волели да су угледали само остатке брода који би се распао у каквом несрећном случају — ма и услед експлозије реактора. Ово што је стајало ту, укопано у пустињски песак, мртво нагнуто на једну страну, као да се тле улегло под теретом стубова на којима је стајало, тако окружено хаосом предмета и људских костију, а истовремено тако на изглед недирнуто, ошамутило их је све. Пењачи стигоше до поклопца улаза за људе, без напора га покренуше и изгубише се из вида оних што су их гледали. Није их било толико дуго да се Рохан већ узнемирио, али неочекивано лифт задрхта, диже се метар увис, а затим се спусти натраг на песак. Истовремено се у отвору показа силуета једнога од техничара; давао им је руком знаке да могу да се попну лифтом.

Рохан, Балмин, биолог Хагеруп и један од техничара, Краљик, уђоше у лифт и повезоше се горе. По старој навици Рохан је гледао на снажну облину трупа брода, дуж којег су летели увис, и први, али не и последњи пут тога дана се запањи. Титанскомолибденске плоче оклопа биле су густо нагрижене или искљуцане неким ужасно тврдим предметом; трагови нису били превише дубоки, али су били тако густи, да је цео спољни оклоп брода био као осут. Рохан трже за руку Балмина, али он је такође већ био запазио ту необичну појаву. Обојица су покушавали да се боље загледају у те неравнине на оклопу. Све су биле ситне, као ижљебљене вршком длета, али Рохан је знао да нема таквог длета које би оштетило цементирану површину. Ово је могла да буде само последица каквог хемијског нагризања. Није ипак много дознао, јер лифт стиже до краја свога кратког пута и требало је ући у барокомору.

Унутрашњост брода била је осветљена: техничари су покренули генератор за случај нужде који је радио на компримирани ваздух. Песак, необично мек и ситан, покривао је у доста дебелом слоју само близину високог прага. Ветар га је ту надувао кроз пукотину одшкринутог поклопца. У ходницима га уопште није било. Просторије трећег спрата ређале су се пред придошлицама сасвим чисте, уредне, јасно осветљене, овде-онде лежао је какав напуштени предмет — кисеоничка маска, тањир од синтетике, књига, део комбинезона — али тако је било у ствари само на трећем спрату. Ниже, у картографским и звезданим кабинама, у трпезаријама и кабинама посаде, у радарским просторијама, у главном одељењу за дистрибуцију погона, у палубним ходницима и ходницима између спратова владао је необјашњив хаос.

Још ужаснија слика показала им се у командној кабини. Није било ваљда ниједног преосталог екрана или стакла на сатовима. При том, како су стакла свих апарата била од масе која није стварала окрњке, неки зачуђујући снажни удари претворили су их у сребрнаст прашак, који је покривао пултове, фотеље, па чак и водове и контакте. У суседној библиотеци као каша просута из вреће, лежали су микрофилмови, делимично развијени и сплетени у велика, склиска клупка, поцепане књиге, сломљени шестари, логаритамски рачунари, спектралне и аналитичке траке, заједно са четири велика Камеронова звездана каталога на којима је неко посебно искаљивао свој бес, помамно, али и с невероватним стрпљењем кидајући редом по неколико њихових чврстих, дебелих пластичних листова. У клупској просторији и у суседној сали за пројекције пролази су били забарикадирани гомилама изгужване одеће и комађем коже, стргнуте са фотеља. Речју, изгледало је као да је, према речима босмана Тернера, ракету напало крдо бесних павијана. Просто изгубивши способност говора, људи су, видећи ово пустошење, прелазили с једне палубе на другу. У малој навигационој кутији поред зида лежало је мртво тело, обучено у платнене панталоне и кошуљу покривену мрљама. Било је сада покривено платном, које је преко њега пренабацио неко ко је први ушао у просторију. У ствари, била је то мумија с кожом поцрнелом и прилепљеном уз кости.