Станислав Лем - Непобедиви

Зелени флерови, који су обележавали улаз у дубину поља сила, узнемирено почеше да трепћу. Звиждао је ветар, масе ваздуха, убациваног у челични честар, производиле су невероватне звуке.

„Шта може да представља та проклета џунгла?”

Рохан је брисао лице од песка који се лепио за ознојену кожу. Он и Балмин стајали су, окружени ниском балустрадом, на леђима летећег извидача, који је заједно с њима висио над „улицом”, или, тачније речено, над троугластим тргом покривеним динама, између две рушевине које су се међусобно приближавале. Далеко испод њих стајале су машине и мали људи, налик на фигуре из кутије са играчкама, који су их одоздо гледали, забацивши главе.

Извидач је пловио кроз ваздух. Налазили су се сада над површином пуном шиљатих завршетака од црнкастог метала, неравном, искиданом, местимично покривеном оним троугластим плочама, које ипак нису лежале у истој равни; одмакнуте увис или на страну допуштале су да се завири у унутрашњост пуну мрака. Честар испреплетених преграда, шипки, решеткастих удубина, био је такав да кроз њега није могла да се пробије сунчана светлост, а и зраци рефлектора беспомоћно су се губили у њему.

„Шта мислите, Балмине, шта ли ово може да значи?” понови Рохан. Био је љут. Поцрвенело му је чело које је стално брисао, болела га је кожа, пекле очи, за неколико минута треба да пошаље следећи извештај „Непобедивом”, а није умео чак ни да нађе речи да би одредио ово пред чим се налазио.

„Нисам видовњак”, одговори научник. „Нисам чак ни археолог. Уосталом, мислим да ни археолог не би ништа могао да вам каже. Чини ми се…” прекиде.

„Говорите!”

„Не личи ми ово на стамбену конструкцију. На рушевине зграда у којима би становала било каква бића, разумете ме? Ако се уопште може с нечим упоредити, онда је то једино каква машина.”

„Машина, а? Али каква? За сакупљање информација? Можда је то била нека врста електронског мозга?…”

„Ваљда ни сами у то не верујете…” флегматично одговори планетолог.

Робот се помери у страну, оставши и даље готово изнад самих шипки које су несређено штрчале између криво распоредених плоча.

„Не. Ту није било никаквих електричних водова. Где су вам било какве преграде, изолатори, екранизације?”

„Можда су били сагориви! Можда их је уништила ватра? Ово је, најзад, рушевина” неуверљиво одговори Рохан.

„Можда”, сложи се неочекивано Балмин.

„Дакле, шта да кажем астрогатору?”

„Најбоље ће бити да му пренесете читав овај вашар телевизијским путем.”

„Ово није био град…” нагло рече Рохан, као да је у мислима сумирао све што је видео.

„Вероватно није”, сложи се планетолог. „У сваком случају, не онакав какав можемо да замислимо. Ту нису становала ни човеколика бића, нити бића бар мало налик на њих. Океански облици су овде сасвим блиски земаљским. Значи да би било логично да и копнени буду слични.”

„Да. Стално о томе размишљам. Нико од биолога неће о томе да говори. Шта ви мислите?”

„Неће да говоре, јер то изгледа невероватно: изгледа као да нешто није допустило да живот пређе на копно… Као да му је онемогућавало излазак из воде…”

„Такав узрок је могао једном давно да постоји, на пример у виду веома блиске експлозије Супернове. Ви знате да је џета Лире била Нова пре неколико милиона година. Можда је тврдо зрачење уништило живот на континентима, а у океанима су организми могли да се спасу…”

„Да је зрачење било такво како кажете, до данас би опстали видљиви трагови. Међутим, активност тла је, кад узмемо у обзир у којој се области Галаксије налазимо, изузетно ниска. А сем тога, за толико милиона година еволуција би поново напредовала; јасно је да не би било никаквих кичмењака, али би постојале примитивне приобалне форме. Али приметили сте да је обала потпуно мртва?”

„Приметио сам. Но, има ли то одиста толики значај?”

„Одлучујући. Живот по правилу настаје најпре у приобалској зони, а тек тада силази у дубину океана. Овде није могло да буде другачије. Нешто га је одгурнуло. И мислим да му онемогућава приступ на копно све до данас.”

„Зашто мислите тако?”

„Зато што се рибе плаше сонди. На планетама које познајем никакве животиње се нису плашиле апарата. Никад се не плаше оног што нису виделе.”

„Хоћете да кажете да су већ виделе сонде?”

„Не знам шта су виделе. Али шта ће им магнетно чуло?”

„То је нека проклета заврзлама”, промумла Рохан. Гледао је на искидане венце метала, нагнуо се преко ограде, закривљени црни врхови шипки подрхтавали су од ваздушног стуба, издуваваног из робота. Балмин је дугим клештама ломио редом жице које су штрчале из тунелског отвора.