Станислав Лем - Непобедиви

„Ништа се не може учинити.”

„Мртав је”, више извлачећи из његових речи једини могућ закључак, него питајући даље, добаци Рохан. Нигрен међутим приђе таблици аклиматизатора. Одмах затим поче да надире топли ваздух. Рохан устаде да изиђе, кад виде да се Сакс враћа к столу. Дигао је с пода омању црну торбу, отворио је, и извадио онај апарат о којем је Рохан више пута слушао, али који никад раније пред њим није био употребљен. Необично мирним покретима Сакс је педантно размотавао клупка водова који су се завршавали пљоснатим електродама. Прислонивши један њихов део уз лобању умрлога, причврстио их је еластичном траком. Чучнувши, извадио је из торбе три пара слушалица. Ставио је себи слушалице на уши и, стално сагнут, покренуо је дугмад апарата који се налазио у футроли. Његово лице затворених очију добило је израз потпуне усредсређености. Онда је одједном скупио обрве, сагнуо се још ниже, придржао руком дугме, и нагло скинуо слушалицу.

„Колега Нигрене”, рекао је некако чудним гласом. Мали доктор узе од њега слушалице.

„Шта?… „готово без даха, уздрхталим уснама, прошапта Рохан. Апарат су звали „ослушкивач гробова6, бар у летачком жаргону. Мртвацу; кога је смрт узела недавно, или кад није дошло до распада тела, као у овом случају због ниске температуре, могао је да се стави на главу овај апарат и да се „ослушне мозак”, што значи, оно што је представљало последњи садржај његове свести.

Апарат је уносио електричне импулсе под лобању; они су ишли путем најмањег отпора — то јест оним нервним влакнима који су творили функционалну целину у предагоналном периоду. Резултати никад нису били поуздани, али се причало да је неколико пута на тај начин постигнут успех и да су примљена обавештења била необично важна. У приликама као што је управо ова, када је толико много зависило од дизања макар и најмањег руба тајне која је сакривала трагедију „Кондора”, примена „ослушкивача гробова” била је неопходна. Рохан се досетио да неуролог уопште није ни рачунао на оживљавање умрлог човека и да је, у ствари, дошао само да би чуо шта ће му пренети његов мозак. Стајао је непомично, осећајући како су му уста чудно суха и како му срце тешко лупа, када му Сакс додаде други пар слушалица. Да није било толико простоте и природности у томе гесту, не би се усудио да их стави. Али учинио је то под спокојним погледом Саксових црних очију; лекар је клечао на једном колену поред апарата, покрећући полако ручицу појачивача.

У почетку Рохан није чуо ништа, сем шума струје, и осетио је то, у ствари, као олакшање, пошто није желео ништа да чује. Више би волео, чак ни сам није знао зашто, када би мозак овог непознатог човека био нем као камен. Сакс устаде и поправи му слушалице на ушима. Тада Рохан кроз светлост која је обливала бели зид кабине, угледа слику сиву, као засуту пепелом, замагљену и убачену на неодређеној раздаљини. И нехотице је склопио очи и оно што је малочас угледао, постаде готово сасвим јасно. Био је то као некакав пролаз унутар брода, са цевима које су ишле дуж таванице; целу ширину пролаза преградила су људска тела. На изглед су се кретала, али то је дрхтала и таласала се читава слика. Људи су били полуголи, остаци одеће висили су на њима у крпама, а њихова, натприродно бела кожа била је посута неком врстом тамних пега, или неком врстом оспе. Можда је и та појава била само случајан споредан ефекат, јер се од истих таквих црних тачкица просто ројило по поду и зидовима. Цела та слика, као нејасна фотографија, начињена кроз дебео слој текуће воде, колебала се, протезала, грчила и таласала. Обузет грозом, Рохан нагло отвори очи; слика посиве и готово се изгуби, и само још сенком као да му је заклањала јаку светлост стварности која га је окруживала. Али Сакс понов помери дугме апарата и Рохан чу — као унутра у глави — слаб шапат:… ала… ама… лала… ала ма… мама…

И ништа више. Струја појачала нагло мјаукну, захуча и испуни слушалице поновљеним певањем, налик на отегнуто штуцање, неку врсту дивљег смеха, подругљивог и ужасног. Али то је била већ само струја, хетеродин је напросто већ почео да генерише само превише јаке дрхтаје…

Сакс је савијао жице, паковао их и гурао у торбу, а Нигрен је дигао крај простирке и покрио њоме тело и лице умрлога, чија су се уста, до тада затворена, можда под утицајем топлоте (у хибернатору је било већ готово топло — барем се Рохану зној сливао низ леђа) лако отворила, и његово лице је добило израз необичног чуђења. И тако је нестало под белим покровом.