Станислав Лем - Непобедиви

„Немам много да саопштим”, рече устајући мали лекар. Полако је пришао астрологу. Био је за главу нижи од њега.

„Нашли смо само девет тела мумификованих. Сем онога једног које је командант споменуо, а које ће бити испитивано посебно. То су, у ствари, костури или делови костура извађени из песка. Мумификација се догађала унутар брода, где су били услови погодни за то: веома мала влажност ваздуха, практични недостатак бактерија које изазивају труљење и не много висока температура. Тела која су се налазила на слободном простору подлегала су распадању, које се појачавало у кишним периодима, јер песак ту садржи знатан проценат ферооксида и феросулфида, који реагују у додиру са слабим киселинама… Уосталом, мислим да су те појединости небитне. Ако би био пожељан приказ реакција које су настајале, ствар би могла да се пренесе колегама хемичарима. У сваком случају, у условима спољног простора мумификација није могла да се догоди тим пре, што је деловало још и присуство воде и супстанција које се у њој растапају, као и због деловања песка, које је трајало неколико година. Тим последњим објашњава се још и углачаност коштаних површина.”

„Извињавам се”, прекиде га астрогатор. „У овом тренутку је најважнији узрок смрти тих људи, докторе…”

„Нема никаквих знака насилне смрти, барем на телима најбоље очуваним”, одмах објасни лекар. Није гледао ни у кога, изгледало је као да посматра нешто невидљиво у руци дигнутој ка лицу. „Слика је таква као да су умрли природно.”

„То значи?”

„Без спољног, насилног деловања. Неке дуге кости, нађене одвојено, јесу сломљене, али таква оштећења су могла да наступе и касније. Да би се то установило, морала би да се обаве дужа испитивања. Они који су на себи имали одећу, имају неоштећене како кожне навлаке, тако и кости. Никаквих рана, ако се не рачунају незнатне огреботине, које сигурно не би могле бити узрок смрти.”

„Па онда, на који су начин умрли?”

„То не знам. Може се претпоставити да су умрли од глади или жеди…”

„Али залихе воде и хране су остале неискоришћене”, примети са свога места Гарб.

„Знам.”

Неко време је владало ћутање.

„Мумификација је пре свега лишавање организма воде”, објасни Нигрен. Упорно није гледао у очи никоме од присутних. „Масна ткива подлежу променама, али њих је могуће открити. И ето, ти људи су практично остали без њих. Баш као после дуготрајног гладовања.”

„Али онај сачувани у хибернатору није”, добаци Рохан, који је стајао иза последњег реда фотеља.

„То је истина. Али он је вероватно умро од замрзавања. Мора да је на непознат начин стигао у хибернатор; можда је напросто заспао док је температура опадала.”

„Допуштате ли могућност скупног тровања?” упита Хорпах.

„Не.”

„Али, докторе… не можете тако категорички…”

„Могу то да кажем”, одговори лекар. „До тровања у планетарним условима може да дође или путем плућа, због удисаних гасова, или путем пробавног система, или кроз кожу. Нека од најбоље очуваних тела имала су на себи кисеоничке апарате. У боцама је било кисеоника. Било би га довољно за још двадесетак часова…”

То је истина, помисли Рохан. Сетио се оног човека: затегнута кожа на лобањи с остацима мрких мрља на јабучним костима, очне дупље из којих се просипао песак.

„Ти људи нису могли појести ништа затровано, јер овде нема ничега што би се могло јести. То значи, на копну. А нису предузимали никакав лов у океану. Катастрофа је наступила убрзо након атерирања. Једва су једну патролу били послали да испита рушевине. То је било све. Уосталом, управо видим Мак Мина. Колега Мин, завршили сте?”

„Да”, рече с врата биохемичар. Све главе се сад окренуше према њему. Прошао је средином између оних што су седели и стао поред Нигрена. На себи је још имао дугу лабораторијску кецељу.

„Извршили сте анализу?”

„Да.”

„Доктор Мак Мин је испитивао тело човека који је остао залеђен у Хибернатору”, објасни Нигрен. „Можда ћете одмах казати шта сте пронашли?”

„Ништа”, рече Мак Мин. Косу је имао тако светлу да није било јасно није ли сасвим седа, и очи је имао исте боје. Чак су и његови очни капци били покривени крупним пегама. Али сада то издужено коњско лице није будило ничији смех.

„Никаквих отрова органских ни неорганских. Сви ензимски скупови ткива у правилном стању. Крв нормална. У желуцу остаци свареног двопека и концентрата.”

„Па од чега је умро?” упита Хорпах. Био је и даље једнако миран.

„Просто се смрзнуо”, одговори Мак Мин, и тек тада опази да има на себи кецељу. Откопча предице и баци кецељу поред себе на фотељу. Клиска тканина склизну и паде на под.