Станислав Лем - Непобедиви

„Оне мрље могле би се довести у везу с „мушицама”„, рече Гарб. „Чекајте. А можда су узроци смрти били различити? Рецимо да су посаду напали некакви отровни инсекти — најзад, не да се утврдити траг ситног убода на мумификованој кожи. А онај пронађен у хибернатору просто је покушао да се сакрије од тих инсеката да би избегао судбину другова… и смрзнуо се.”

„Али зашто је пре смрти запао у амнезију?”

„То је губљење памћења, је ли тако? Је ли то утврђено потпуно сигурно?”

„Утолико уколико су сигурни резултати некроптичког испитивања.”

„Али шта кажете о хипотези о оним инсектима? Нека се о том питању изјасни Лауда.”

Био је то главни палеобиолог брода; устао је и сачекао да се сви утишају.

„Није случајно што нисмо уопште говорили о такозваним „мушицама”. Свако ко се макар мало разуме у биологију зна да никакви организми не могу да живе ван одређеног биотопа, то јест више јединице у чији састав улазе средина и све врсте које у њој живе. Тако је у целом познатом Космосу. Живот или ствара огромну разноликост облика, или не настаје уопште. Инсекти не би могли да настану без истовременог развоја надземног биља, других симетричних устројстава, бескичмењака итд. Нећу вам излагати општу теорију еволуције, мислим да је довољно ако вам кажем да је то немогуће. Нема овде никаквих отровних муха нити других чланконогих зглавкара, тврдокрилаца или паукова. Нема такође никаквих њима сродних врста.”

„Не можете бити баш тако самоуверени!” повика Балмин.

„Да сте били мој ђак, Балмине, не бисте стигли на овај брод, јер не бисте положили код мене испит”, рече палеобиолог непоколебљиво, и присутни се против воље осмехнуше. „Не знам како стојите с палеонтологијом, али из еволуције биологије имате слабу!”

„Почиње да се рађа типични спор стручњака… зар није штета времена?…” шапну неко Рохану иза леђа. Рохан се осврну и угледа широко, опаљено лице Јарга, који му даде оком знак.

„Значи, то можда нису инсекти овдашњег порекла”, упорно је остајао при своме Балмин, „можда су однекуд пренесени…”

„Откуда?”

„Са планета Нове…”

Сада сви почеше углас да говоре. Прошло је доста времена док не умирише окупљене.

„Господо”, повика Сарнер, „знам од кога је Балмин преузео своју идеју. Од доктора Гралева…”

„Шта могу — не одричем се ауторства”, рече физичар.

„Одлично. Рецимо да себи више не можемо да допустимо луксуз вероватних хипотеза. Да су нам нужне хипотезе луде. Нека буде и тако. Господо биолози! Рецимо да је некакав брод с планете Нове донео овамо инсекте… Да ли су могли да се прилагоде месним условима?”

„Ако хипотеза треба да буде луда — могли би”, сложи се са свога места Лауда. „Али чак и луда хипотеза мора да објашњава све.”

„То значи?”

„То значи да мора објаснити шта је нагризло цео „Кондоров” спољни оклоп, и то до те мере да, како ми кажу инжењери, брод неће бити способан за лет док се на њему не обави темељан ремонт. Мислите ли можда да би се неки инсекти прилагодили да се хране молибденовом легуром? То је једна од најтврђих супстанци у целом Космосу. Инжењеру Петерсене, шта може да нагризе тај оклоп?”

„Када је добро зацементиран, у ствари, ништа”, рече заменик главног инжењера. „Могуће га је донекле просврдлати дијамантима, али за то треба имати тоне сврдала и хиљаде часова времена. Успешније би могло киселинама. Али то су киселине неорганске, морају да делују на температури од најмање две хиљаде степени и уз одговарајуће катализаторе.”

„А шта је, по вашем мишљењу, нагризло оклоп „Кондора”?”

„Појма немам. Изгледа тако као да је био уроњен у купку с киселином и то на одговарајућој температури. Али како је то учињено — без плазматских лукова и без катализатора — не умем себи да објасним.”

„Ето вам ваших „мушица”, колега Балмине”, рече Лауда и седе.

„Мислим да нема смисла настављати дискусију”, проговори астрогатор, који је дотле ћутао. „Можда је било прерано да је започнемо. Не преостаје нам ништа друго, него да вршимо испитивања. Поделимо се у групе. Једна ће се позабавити рушевинама. Друга „Кондором”. А трећа ће начинити неколико испада у дубину западне пустиње. То је максимум наших могућности, јер чак и ако се покрену неке машине на „Кондору”, не могу с периметра да скинем више од четрнаест енергобота, а и надаље ће обавезивати трећи степен…”

Склиско, тињајуће црнило окружавало га је са свих страна. Гушио се. Очајничким покретима трудио се да стргне са себе неку врсту нематеријалних омотача, који су га обавијали, тонући све дубље, с криком који му беше застао у набреклом грлу узалуд је тражио оружје, био је го, последњи пут је напрегнуо све снаге да крикне. Заглушујући звук трже га из сна. Рохан скочи с лежаја полуприсебан, знајући само то да га окружава мрак у коме непрестано звони алармни сигнал. То више није био кошмар. Упалио је светлост, навукао комбинезон и отрчао до лифта. Око њега су се на свим спратовима гурали људи. Чуо се отегнут звук сигнала, црвени натписи у з б у н а горели су на зидовима. Утрчао је у командну кабину. Обучен као по дану, астрогатор је стајао пред главним екраном.