Станислав Лем - Непобедиви

„Већ сам опозвао узбуну”, рече мирно. „То је само киша, Рохане, али погледајте. Врло леп призор.”

Одиста, екран који је показивао горњи део ноћнога неба горео је од безбројних искара пражњења. Кишне капи, падајући с висине, падале су на невидљиву завесу поља сила, које је заклањала „Непобедивог” попут огромног лука и, претварајући се у трен ока у микроскопске ватрене експлозије, обасјавале су цео видик треперавом светлошћу, сличном стотинак пута појачаној поларној светлости.

„Требало би боље програмирати аутомате…” рече Рохан слабим гласом, већ сасвим будан. Изгубио је вољу за спавањем. „Мораћу да кажем Тернеру да не укључује анихилацију. Иначе ће нас шачица песка коју ветар нанесе дизати из сна усред ноћи…”

„Рецимо да је ово била пробна узбуна. Нека врста маневра”, одговори астрогатор, који је изгледа био у неочекивано добром расположењу. „Сада је четири. Можете се вратити у своју кабину, Рохане.”

„Право да вам кажем, немам воље. А јесте ли ви?…”

„Спавао сам. Мени је довољно четири часа. Након шеснаест година празнине ритам сна и бдења нема у човеку ничег више заједничког са старим земаљским навикама. Размишљао сам, Рохане, о максималном обезбеђењу истраживачких екипа. Неће бити једноставно — вући свуда енергоботе и развијати завесе сила. Шта ви мислите?”

„Могли би људима да се дају индивидуални емитори. Али то такође неће решити све. Човек у мехуру сила не може ничег да се дотакне… знате како то изгледа. А ако се превише сузи зрачење енергетског мехура, може чак и сам човек да се опрљи. Видео сам такве случајеве.”

„Мислио сам чак и о томе да никог не пуштам на копно и да све радимо помоћу робота, теледиригованим системом”, признаде астрогатор. „Али то је добро за неколико часова, за дан рецимо, а мени се чини да ћемо овде остати дуже…”

„Па шта намеравате да учините?”

„Свака група ће имати полазну базу заштићену пољем сила, али поједини истраживачи ће морати да добију извесну слободу кретања. Иначе ћемо се тако добро обезбедити против несрећних случајева, да ништа нећемо постићи. Неопходан је услов да сваки човек који ради ван заштитног поља има иза себе заштићеног човека који пази на његове покрете. Не губити се испред очију — то је први принцип на Регис III.”

„Где сте мене распоредили?”

„Хтели бисте да радите на „Кондору”? Видим да не бисте хтели. Добро. Остаје град или пустиња. Можете да бирате.”

„Бирам град, господине астрогаторе. Стално ми се чини да је тамо скривена тајна…”

„Може бити. Онда сутра, у ствари данас, јер већ свиће, узимате своју јучерашњу екипу. Додаћу вам још два арктана. Вредело би такође да узмете нешто ручних ласера, јер ми се све чини да „оно” дејствује с невелике удаљености…”

„Шта?”

„Кад бих и сам знао. Аха. И кухињу узмите, тако да будете потпуно независни од нас и у случају потребе да можете да радите без сталне материјалне зависности од брода…”

Црвено сунце, које готово није грејало, превалило се преко небосклона. Сенке гротескних грађевина издужавале су се и спајале. Покретне дине између металних пирамида ветар је стално пребацивао на друга места. Рохан је седео на тешком транспортеру и кроз доглед посматрао Гралева и Чена, који су се ван домета поља сила мотали у подножју црнкастог „пчелињег сата”. Појас на којем је висио ручни светлосни бацач секао му је врат. Одмакао га је унатраг колико се дало, не испуштајући из вида двојицу људи пред собом. Плазматична лампа за лемљење у Ченовим рукама светлела је као ситан, али заслепљујуће јак брилијант. Изнутра из кола до Рохана стиже ритмично понављани позивни сигнал, али он ни за тренутак не окрену главу. Чуо је како шофер одговара бази.

„Господине навигаторе! Наређење од команданта! Морамо одмах натраг!” викну узбудено Јарг, помоливши главу кроз отвор кабине.

„Натраг? Зашто?”

„Не знам. Понављају сигнал за неодложно враћање и четири пута ЕВ.”

„ЕВ?! Ох, како су ми кости утрнуле! То значи да морамо да пожуримо. Дај ми овамо микрофон и извуци флерове.”

Након десет минута сви људи који су радили напољу, ван заштитног поља, били су у колима. Рохан је повео своју невелику колону максималном брзином коју је допуштао брежуљкаст терен. Бланк, који је сада поред њега био на дужности везисте, нагло му пружи слушалице. Рохан сиђе унутра, у метални смештај, који је мирисао на загрејану пластику и у ваздушној струји која је долазила из вентилатора и мрсила му косу, слушао је измену сигнала између Галагерове групе, која је радила у пустињи, и „Непобедивог”. Као да се спремала олуја. Већ од раног јутра барометри су показивали низак притисак, али тек сада су се иза линије хоризонта појавили облаци оловне боје. Небо је изнад њих било чисто. Нису се могли пожалити на недостатак атмосферских сметњи — у слушалицама је пуцкетало тако да су везу одржавали само Морзеовим знацима. Рохан је хватао групе уговорених сигнала. Укључио се у ово ослушкивање превише касно, те није могао да разабере о чему је реч. Схватио је само да се Галагерова група такође враћа у базу највећом брзином, а на броду је проглашено приправно стање и позвани су на своја места сви лекари.