Станислав Лем - Непобедиви

„Да, а то има нечег заједничког с електричним шоковима у мозгу…”

„Али у овом случају”, гласно је размишљао Сакс, „сем Гарбовог извештаја имамо и изјаве свих његових људи. Снажно магнетно поље… па то би морале да буду ваљда стотине и хиљаде гауса?”

„Стотине и хиљаде нису довољне. Морају да буду милиони”, сухо рече астрагатор. Тек сада се његов поглед заустави на Рохану.

„Уђите и затворите врата.”

„Милиони?! А зар апарати на броду не би открили такво поље?”

„Утолико, уколико”, одговори Хорпах. „Када би било концентрисано на веома малом простору — када би имало, рецимо, радијус као овај глобус — и када би било споља екранизовано?…”

„Једном речју, када би Кертелен ставио главу између полова гигантског електромагнета…?”

„И то је мало. Поље мора да осцилује одређеном учесталошћу.”

„Али тамо није постојао никакав магнет, нити икаква машина, сем оних зарђалих остатака — ништа, само увале које је излокала вода, шљунак и песак…”

„И пећине”, добаци неко, као узгред, „Хорпах.”

„И пећине… а мислите да га је неко увукао у такву пећину у којој постоји магнет — не, па то је…”

„А како ви то објашњавате?” упита командант, као обезвољен и уморан од тог разговора. Лекар је ћутао.

У три и четрдесет ноћу све палубе „Непобедивог” испуни отегнут звук алармних сигнала. Људи су скакали с лежајева псујући све живо и облачећи се у трку јурили свако на свој положај. Рохан се нашао у командној кабини пет минута после првог удара звона. Астрогатор још не беше стигао. Прискочио је екрану. Црну ноћ разјаснили су ројеви белих блештаја. Изгледало је као да рој метеора, који излазе из једнога радијанта, напада ракету. Рохан погледа на контролне сатове поља. Аутомате је програмирао сам, и према томе нису могли реаговати на кишу или пешчану олују. Из пустиње утонуле у мрак долетало је нешто и распрскавало се у ватреним бројаницама, пражњење је наступало на површини поља и загонетни хици, одскачући већ у пламену, падали су у параболичним линијама, које су полако губиле светлосну јачину или су се сливале дуж облине енергетске завесе. Врхови пешчаних дина на махове су се појављивали обасјани и поново нестајали, сатови су лењо подрхтавали — ефективна снага, коју је скуп Диракових бацача употребљавао да би уништио загонетно бомбардовање, била је релативно невелика. Зачувши иза себе командантове кораке, Рохан, погледа на скупину спектроскопских апарата.

„Никал, железо, манган, берил, титан”, прочита на јасно осветљеној плочи астрогатор, стојећи поред њега. „Много бих дао када бих могао да видим шта је то у ствари.”

„Киша металних честица”, рече полако Рохан. „Судећи по пражњењима, њихове димензије мора да су мале…”

„Радо бих да их видим изблиза…” промрмља командант. „Шта мислите, да ризикујемо?”

„Да искључимо поље?”

„Да. За делић секунда. Мали део пао би у дубину периметра, а остало бисмо одбили, укључивши поново енергетско поље…”

Рохан не одговори одмах.

„Па шта, могло би”, рече најзад колебљиво. Али пре него што командант приђе командном пулту, светлећи мравињак се угаси исто онако нагло као што се појавио — и завлада мрак какав познају само оне планете које немају свога месеца, планете које круже далеко од централних сазвежда Галаксије.

„Није нам успео лов”, промрмља Хорпах. С руком на главном искључивачу стајао је доста дуго, док најзад не климну лако главом Рохану, излазећи. Отегнут звук сигнала који су опозивали узбуну испуњавао је све спратове. Рохан уздахну, још једном погледа на екране пуне мрака и пође на спавање.

Почињали су већ да се привикавају на планету — на њено непроменљиво, пустињско лице са слабим сенкама облака, који као да су се стално разилазили, увек неприродно светли, док су између њих чак и по дану светлеле крупне звезде. На шуштање песка, који је стално клизио под точкове и под ноге, на црвено, тромо сунце, чији је додир био неупоредиво деликатнији од земаљског, тако да када би му човек окренуо леђа, осећао би уместо топлине само неку благу присутност. Ујутро су екипе полазиле на терен, свака на своју страну, енергоботи су нестајали међу динама, љуљајући се као незграпне барке, слегала се прашина, и људи који би остајали поред „Непобедивог” говорили би шта ће бити за ручак, шта је радарски боцман данас рекао везисти, или су покушавали да се присете како се звао пилот који је пре шест година изгубио ногу у несрећи на навигационом сателиту Терра 5. Причали су тако, седећи на празним канистрама поред подножја брода, чија је сенка, попут казаљке дивовског сунчаног сата, кружила издужавајући се чим би дотакла линију енергобота. Од тог тренутка људи би почињали да устају и да мотре враћају ли се другови. А ови опет, кад би се појавили, гладни и уморни, одједном би губили сву живост у којој их је држао рад у металним згариштима „града”; чак је и „Кондорова” екипа, након недељу дана, престала да стиже са сензационалним новостима, које су се мало по мало свеле на то да су у пронађеним остацима успели да препознају неког човека, и оно што је у првим данима представљало ознаку грозе, када је пренесено с „Кондора”, постепено је брижљиво упаковано (јер како другачије назвати тај процес савесног смештања свих људских остатака у херметичне контејнере који су пошли на дно брода) и нестало. Тада, уместо олакшања какво је можда могло да се очекује људи, који су и даље просејавали песак око подножја „Кондора” и чепркали по његовим просторијама, почеше да осећају ужасну досаду, и, као да беху заборавили шта је снашло посаду брода, почеше да се баве прикупљањем идиотских ситница, које су ко зна коме некада припадале, а сада су преостале од непостојећих власника. Тако да су уместо докумената, који би разјаснили тајну, и у недостатку таквих докумената — доносили час какву стару усну хармонику, час какву кинеску играчку, и ти су предмети, већ ослобођени мистичне страхоте свог порекла, ишли у промет, и на неки начин су постајали колективна својина читаве посаде. Рохан, који никад не би поверовао да је тако нешто могуће, након недељу дана се понашао баш као и сви. И само повремено, кад би био сам, постављао би себи питање зашто је он, у ствари, ту, и тада би осећао да је читава њихова делатност, читаво то брижљиво мување, та компликована процедура истраживања, излагања зрачним лучењима, скупљање узорака, бушења стеновитих слојева, отежана непрестаном неопходношћу одржавања III степена будности, са отварањем и затварањем енергетског поља, са спремним ласерима који имају добро прорачуната поља домета, са сталном оптичком контролом, сталним бројањем, сталним одржавањем веза на више канала, да је све то само некакво велико самообмањивање. Да у основи чекају само на неки нови несрећни случај, нову несрећу и само се праве да није тако. У почетку су се ујутро људи окупљали пред болницом „Непобедивог” да би се распитали какво је стање Кертелена. Изгледао им је не толико жртва загонетног напада, него као некакво биће, створ другачији од њих свих, сасвим као да су поверовали у фантастичне бајке и сматрали да је могуће да неке непријатељске, стране силе овдашње планете преобразе човека, некога од њих, у чудовиште. У ствари, он је био само богаљ; показало се, уосталом, да његов разум, наг као разум новорођеног детета и исто тако празан, прима знање које му предају лекари и да постепено почиње да учи да говори, баш као мало дете; из лазарета није више стизало нељудско скичање, ужасно тиме што је бесмислено детиње кмечање долазило из грла зрелог човека. Кертелен је после недељу дана почео да изговара прве слогове и већ је почео да распознаје лекаре, иако није могао да изговори њихова имена.