Станислав Лем - Непобедиви

Тада се, почетком друге седмице, интересовање за њега смањило тим више, што су лекари објаснили да о околностима несреће он неће моћи да каже ништа чак и ако се врати у нормално стање, односно ако заврши чудно, мада неопходно васпитање.

Радови су, међутим, ишли својим током. Нагомилавали су се планови „града”, појединости конструкције његових „жбунастих пирамида”, мада је њихова намена и даље остајала тајна. Закључивши да даља истраживања „Кондора” неће донети ништа, астрогатор их је прекинуо. Сам брод је требало напустити, јер је репарација оклопа превазилазила могућности инжењера, нарочито у условима када су постојали далеко важнији послови. Једино што је у „Непобедиви” пренесено мноштво енергобота, транспортера, џипова и свакојаких апарата, а сама олупина — јер је након таквог потпуног опустошења „Кондор” постао, у ствари, олупина — чврсто затворен уз утеху да ће или они сами или нека наредна експедиција довести ипак крстарицу у матичну луку. Хорпах је тада целу екипу „Кондора” пребацио на север; она се сада, као Регнарова група, прикључила Галагеровој групи: сам Рохан је сада био главни координатор свих истраживања и близину „Непобедивог” напуштао је накратко, па и то не сваког дана.

Обе те групе наишле су, у систему клисура, исплакнутих подземним изворима, на нарочита открића.

Слојеви таложних муљева били су подељени слојевима црнкасто риђе супстанце, која није била геолошког, планетарног порекла. Стручњаци нису могли много да кажу о тој појави. Изгледало је као да су на површини старог базалтног штита, доњег слоја коре, пре неких милион година наталожене огромне наслаге металних одломака — можда напросто металних отпадака (пала је хипотеза да се у атмосфери Регис распрснуо гигантски никлено-железни метеор и да се у виду ватрене кише утопио у стене из те прастаре епохе), који су се, подлежући постепеној оксидацији, улазећи у хемијске реакције са околином, претворили најзад у мрко-црне слојеве, местимично риђе-пурпурних седиментних стена.

Дотадашњи отвори једва да су се усекли у један део слојева терена, чија би геолошка структура могла да изазове вртоглавицу чак и у глави искуснога геолога. Када је начињен прокоп чак до базалта од преко милијарду година, показало се да стене формиране на њему, и поред поодмакле рекристализације, одају присуство органског угља. Помислило се одмах да је то онда било океанско дно. Али у наслагама већ аутентичног каменог угља открише изненада отиске биљних врста које су могле да вегетирају искључиво на копну. Каталог живих континенталних форми планете стално се допуњавао и повећавао. Већ је било познато да су пре триста милиона година по њеним џунглама пролазили примитивни гмизавци. Остаци кичме и рожнатих вилица једнога од њих учењаци донеше у тријумфу, који посада ипак није умела с њима да подели. Еволуција на копну као да се развијала у два правца; први сумрак живога света припадао је епохи од пре око сто милиона година; тада је дошло до наглог изумирања биљног и животињског света, изазваног вероватно недалеком ерупцијом звезде Нове. Живот се после ипак обновио и набујао новим формама; додуше, ни број, ни стање нађених остатака нису допуштали да се створи поузданија класификација. Планета никад није произвела форме сличне сисарима. После даљих двадесет милиона година дошло је, али сада већ у много већој удаљености од планете, до нове звездане ерупције; њени трагови, у виду елементарних изотопа, могли су да се открију. Према приближним проценама тадашња силина тврдог зрачења није била на површини толико јака да би могла да остави иза себе хекатомбе жртава. Тим је несхватљивије било због чега су у младим стеновитим слојевима биљни и животињски остаци постајали све већа рекост. Зато се наилазило на све веће количине оног збијеног „муља” антимонских сулфида, молиоденских оксида, ферооксида, соли никла, кобалта и титана.

Ови слојеви метала, стари осам до шест милиона година, релативно плитки, садржали су местимично снажна радиоактивна жаришта, али та радиоактивност је — у односу на старост постојања планете — била краткотрајна. Било је, значи, тако као да је нешто изазвало у том раздобљу низ силних, али само локалних нуклеарних реакција, чији су производи остали у „металном муљу”. Сем хипотезе о „железасто радиоактивном метеору” падале су и друге, сасвим фантастичне, које су ова чудновата лежишта „радиоактивне врелине” везивали с катастрофом планетарног система Лире и уништењем његове цивилизације.