Претпостављало се, дакле, да је за време покушаја да се изврши колонизација на Регис III дошло до атомских сукоба међу бродовима послатим из угроженог система. Али то опет није пружало основу за објашњење размера чудних слојева метала, који су, током наредних пробних бушења, откривени и у другим, удаљенијим областима. У сваком случају, непобитно се наметала слика колико загонетна толико и очевидна: живот на копнима планете изумро је у исто време, у размаку од неколико милиона година, када су почеле да се стварају наслаге метала. Узрок уништења живих облика није могла да буде радиоактивност: општу снагу зрачења прерачунали су у еквиваленте нуклеарних експлозија. Износила је једва двадесет до тридесет мегатона; распоређене на стотине миленијума такве експлозије нису могле, наравно (ако су то уопште биле атомске експлозије, а не друге некакве нуклеарне реакције), озбиљно угрозити еволуцију биолошких облика.
Доводећи у некакву везу наслаге метала и рушевине „града” учењаци су се залагали за даља истраживања. То је било везано с многобројним тешкоћама, јер су радови на раскопавању захтевали пребацивање знатних количина земљишта. Једино решење било је пробијање окана, али људи који су радили под земљом више се нису налазили под заштитом поља сила. О томе да се радови наставе упркос свему, одлучило је откриће (на дубини од двадесет и нешто метара, у слоју који је богато обиловао ферооксидима) зарђалих остатака, формираних на веома изузетан начин, који су подсећали на остатке распалих елемената неких миркоскопских механизама изједених корозијом.
Деветнаестог дана након слетања над околином у којој су радиле рударске екипе навукле су се масе облака тако громадних и сурих какве до тада на планети још не беху видели. Око подне се разјарила бура, која је силином електричних пражњења превазилазила буре на Земљи. Небо и стене повезали су се изукрштаним сплетом муња које су стално севале. Набујале воде куљајући кроз вијугаве клисуре почеше да испуњавају ископане ходнике. Људи морадоше да их напусте и заједно с аутоматима да се склоне под главни мехур енергетског поља, у који су ударале километарске муње. Бура се полако пребацила ка западу и црни зид, прошаран муњама, запреми цео видик изнад океана. Враћајући се на брод рударске екипе уз пут открише у песку мноштво сићушних црних металних капљица. Закључише да би то могле да буду толико спомињане „мушице”. Брижљиво их покупише и пренеше на брод, где побудише велико интересовање учењака али, није било ни говора о томе да би оне представљале остатке инсеката. Одржа се ново саветовање стручњака, које се у неколико махова претварало у ватрене препирке. Најзад се договорише да пошаљу експедицију у северо-источном правцу, ван терена кривудавих клисура и наслага железних спојева, јер су на гусеницама возила са „Кондора” открили мале количине занимљивих минерала, које нису пронашли на претходно испитиваним теренима.
Одлично снабдевена колона у којој су били енергоботи, бацач са „Кондора” који је ступао на својим ногама, транспортери и роботи, међу којима је било дванаест арктана; екипа је била снабдевена аутоматским багерима и бушилицама, састављена од двадесет и два члана, снабдевена великим залихама кисеоника, хране и атомског горива, кренула је следећег дана на пут под Регнаровим вођством. Са екипом је одржавана стална радио и телевизијска веза све док облина планете није прекратила ток ултракратких таласа у правој линији. „Непобедиви” тада посла у орбиту аутоматски телевизијски предајник, који је омогућио преузимање пријема. Колона је била у маршу читав дан. Ноћу се поставила у одбрамбени кружни поредак и разастрла изнад себе енергетски заклон, а следећег дана је наставила марш. Око подне Регнар обавести Рохана да се зауставља у подножју рушевина готово потпуно засутих песком, смештених унутар плитког, невеликог кратера, јер жели да поближе испита и кратер и рушевине. Сат касније радио-пријем поче да се погоршава услед силних статичких сметњи. Везисти тада пређоше на кратке таласе, и пријем постаде бољи. Убрзо потом, кад грмљавина далеке буре која се померала према истоку, то значи тамо где се упутила експедиција, поче да јењава, пријем се нагло прекиде. Пре губитка везе наступило је двадесетак све јачих и јачих фединга; најчудније од свега било је што се истовремено погоршао и телевизијски пријем, који, у ствари, зато што је преношен посредством ванатмосферског сателита, није зависио од стања јоносфере. У један час веза се прекиде потпуно. Нико од техничара, па чак ни физичара, које позваше у помоћ, није могао да схвати ту појаву.
Читать дальше