Станислав Лем - Непобедиви

Изгледало је као да се негде у пустињи спустио метални зид, који је одвојио од „Непобедивог” групу, удаљену од њега 170 километара.

Рохан, који сво то време није напуштао астрогатора, запази његов немир. Њему самоме тај немир се учинио у почетку безразложним. Сматрао је да специјалне екранизаторске особине можда испољава тај градоносни облак, који је јурио управо на ону страну где се налазила експедиција. Физичари ипак, када их упиташе за могућности настанка тако дебелог појаса јонизованог ваздуха, изразише сумњу. Кад бура престаде, а не пође им за руком да успоставе везу, око шест часова, непрестано понављајући сигнале на које није било одговора, Хорпах посла два извиђачка апарата типа летећих тањира.

Један од њих је летео неколико стотина метара изнад пустиње, а други изнад њега на висини од четири километара, служећи првоме као телевизијски предајник. Рохан, астрогатор и Гралев са двадесетак других људи, међу којима су били такође Балмин и Сакс, стајали су пред главним екраном командне кабине, посматрајући непосредно све оно што се налазило у видном пољу пилота прве машине. Ван области кривудавих, дубоким мраком испуњених клисура, отварала се пустиња с њеним бескрајним редовима пешчаних дина, које су сада биле избраздане црним линијама, јер се сунце управо клонило ка западу. У том косом осветљењу, које је видику давало посебно суморан изглед, испод машине која је пловила ниско изретка су промицали омањи кратери, до врха испуњени песком. Неки су били видљиви само захваљујући купи пре много векова угаслог вулкана. Терен се полако дизао и постајао све разноликији. Испод пешчаних таласа израњали су високи стеновити гребени, творећи чудно назубљени ланчани систем. Издвојени стеновити стубови подсећали су на трупове смрсканих бродова или на џиновске фигуре. Падине су биле обележене оштрим линијама жљебова, испуњених изровашеним купама. Најзад се песак сасвим изгубио, уступајући место дивљој области стрмих стена и камењара. Местимично су се вијугали, издалека налик на реке, ровови тектонских пукотина планетарне коре. Пејзаж је постајао сличан ономе на месецу, истовремено је наступило прво погоршање телевизијског пријема у виду треперења и испрекидане синхронизације слике. Са брода послаше наређење да се појача емисиона снага, али то је поправило видљивост само на краће време.

Стене, до тада беличасте боје, почеше прелазити у све тамније. Начичкани гребени, који су измицали из видног поља, имали су мрк прелив, с отровним, металним сјајем; ту и тамо могле су се запазити мрље баршунастог црнила, као да су тамо, на голом камењу, расли густи, али мртви шипрази. Уто се одазва фонија прве машине. Пилот довикну да чује звук аутоматских позиционих отпремника, којима је било снабдевено чеоно возило експедиције. Људи из кормиларске кабине чуше ипак само глас пилота, слаб и некако нејасан, којима је почео да дозива Регнарову групу.

Сунце је стајало већ сасвим ниско. У његовој крвавој светлости указа се испред машине црни зид налик на облак, који је сезао од површине стена до висине од неколико хиљада метара. Све што се налазило иза тог зида било је невидљиво. Да није било спорог, одмереног кретања клупчастих испупчења те местимично мастиљаве, местимично сјајне црне масе, која се пресијавала метално љубичастим преливом скерлетне боје, могло би се помислити да се испред машине налази необична планинска формација. У водоравним зрацима сунца отварале су се у њој пећине пуне несхватљивог, тренутног блеска, у којима као да су се бесно ковитлали ројеви сјајних кристалића црног леда. У први мах гледаоцима се учинило да облак јури у сусрет летећој машини, али то је била варка. То се само летећи тањир приближавао једнаком брзином овој необичној препреци.

„ТЛ 4 јавља се бази. Треба ли да се дигнем изнад облака, пријем”, разлеже се пригушен пилотов глас. После делића секунде астрогатор одговори:

„Први поручује к ТЛ 4, задржи се испред облака!”

„ТЛ 4 бази, стопирам”, одговори одмах пилот и Рохану се учини да је у његовим речима осетио олакшање. Једва је неколико стотина метара делило машину од необичне творевине, која се ширила на једну и другу страну, као да је сезала до хоризонта. Сада је готово цео екран запремала површина гигантског мора, које као да је створено од угља и које је изгледало немогуће, јер је стајало окомито. Кретање машине било је заустављено, али изненада, пре но што ико стиже да се огласи, тешко усталасана маса избаци из себе дуге, праменасте стубове, који замрачише слику. Истовремено се летећи тањир заломи, задрхта и нестаде прошивен нитима све слабијих и слабијих пражњења.