Станислав Лем - Непобедиви

Хорпах је све то говорио савршено мирно; управо таквог командантовог расположења су се сви највише плашили на броду. Јазон се накашља.

„Поље је било испробано на два и по…”

„То је нешто друго. Чули сте, Рохане? Ако вас облак притисне до те границе, бежите. Најбоље увис. Уосталом, не могу све да вам предвидим…” Погледа на сат.

„Осам часова након старта почећу да вас позивам на свим таласним дужинама. Ако не добијемо везу, покушаћемо да успоставимо контакт или помоћу тројанских сателита, или оптички. Ласероваћемо Морзеовим знацима. Нисам још чуо да то остане без резултата. Али покушаћемо да предвидимо више од онога што смо кадгод чули. Ако ни ласери не помогну, након даља три часа стартоваћете и вратићете се. Ако мене не буде…”

„Намеравате да стартујете?”

„Не прекидајте ме, Рохане. Не. Не намеравам да стартујем, али не зависи све од нас. Ако мене овде не буде, молим вас да ступите на окопланетарну орбиту. Радили сте то већ суперкоптером?”

„Јесам, два пута, на делти Лире.”

„Добро. Знате онда да је то мало компликовано, али сасвим могуће. Орбита мора да буде стационарна; њене тачне податке даће вам пре старта Стрем. На тој орбити чекаћете ме 36 часова. Ако за то време не дам знака о себи, вратићете се на планету. Полетећете до „Кондора” и покушаћете да га покренете. Знам како то изгледа. Па ипак, ништа друго нећете имати у изгледу. Ако вам то пође за руком, молим вас да се „Кондором” вратите у базу и да поднесете извештај о догађајима. Имате ли још каквих питања?”

„Да. Могу ли покушати да успоставим контакт с овима — овим средиштем које управља облаком, у случају да ми пође за руком да га откријем?”

„И то препуштам вашој одлуци. У сваком случају, ризик мора остати у разумним границама. Не знам, наравно, ништа, али изгледа ми да се то командно средиште не налази на површини планете. Сем тога, његово постојање ми изгледа уопште проблематично…”

„Шта имате на уму?”

„Па знате да одржавамо сталну контролу радио-таласа на целом електромагнетном спектру. Када би било ко контролисао тај облак помоћу зрака, наши апарати би регистровали те сигнале.”

„То средиште би се могло налазити у самом облаку…”

„Могуће. Не знам. Јазоне, је ли могуће да постоје неки начини телекомуникације, независни од електромагнетних?”

„Тражите моје мишљење? Не. Нема таквих начина.”

„Ваше мишљење? А шта бих друго могао да тражим?”

„Оно што знам није истоветно с оним што постоји. Што може да постоји. Ми за такве начине не знамо. То је све.”

„Телепатија…” примети неко од позади.

„На ту тему немам шта да кажем”, сухо добаци Јазон. „У сваком случају, у оквиру Космоса који познајемо ништа слично није откривено.”

„Господо, не можемо да губимо време у јаловој дискусији. Узмите своје људе, Рохане, и припремите суперкоптер. Елиптичке податке орбите уручиће вам Строем за један час. Колега Строем, молим вас израчунајте трајну орбиту с апогејем од пет хиљада.”

„Разумем, господине астрогаторе.” Астрогатор одшкрину врата командне кабине. „Тернере, шта има тамо? Ништа?”

„Ништа, господине астрогаторе. Само пуцкетање. Много статичног, али ништа више.”

„Никаквог трага емисионог спектра?”

„Никаквог…”

То значи да ниједна од летећих машина више не употребљава своје оружје — да су престали да се боре, помисли Рохан. Када би водили акцију ватром ласера, или макар само индукционим бацачима, сатови „Непобедивог” би то открили на раздаљини од неколико стотина километара.

Рохан је био превише фасциниран драматичном ситуацијом да би стигао да се узнемирава због задатка који је примио од астрогатора. Уосталом, не би за то имао времена. Те ноћи Рохан није склопио ока. Требало је проверити све инсталације коптера, оптеретити га додатним тонама горива, натоварити намирнице и оружје, тако да једва стигоше да све ураде до одређеног часа. Двоспратна машина тешка седамдесет тона диже се у ваздух узвитлавши читаве облаке песка и крену право ка северо-истоку тачно у часу када се руб црвеног сунчевог диска помолио иза хоризонта. Одмах након старта Рохан се диже на петнаест километара; у стратосфери је могао да развије максималну брзину, сем тога, мање је било вероватноће да ће тамо наићи на црни облак. Бар је тако мислио. Можда је и у праву, а можда је једноставно имао среће, углавном — непун сат касније спустише се при светлости косих сунчаних зрака у средину засутог кратера, на чијем је дну још владао мрак.