Станислав Лем - Непобедиви

„ТЛ 4, ТЛ 4!” дозивао је телеграфиста.

„Говори ТЛ 8”, јави се одједном глас пилота друге машине, која је дотле служила само као предајник прве. „ТЛ 8 пита базу, треба ли да предам слику, пријем!”

„База ТЛ 8, дај слику!”

Екран се испуни хаосом бесно усковитланих, црних струја. Била је то иста слика, само виђена с висине од четири километара. Видело се да облак стоји као дуг, монолитни бедем који се дизао дуж високог планинског крака, као да брани приступ к њему. Површина бедема кретала се лењо, као полужитка мазива супстанца у хлађењу, али прву машину, коју је маса малочас прогутала, не могоше да сагледају.

„База ТЛ 8, чујеш ли ТЛ 4, пријем.”

„ТЛ 8 бази, не чујем, прелазим на интерференцијску фреквенцију, пажња, ТЛ 4, овде ТЛ 8; одазови се, ТЛ 4, ТЛ 4!” чуо се глас пилота. „ТЛ 4 не одговара, прелазим на инфрацрвене таласе, пажња ТЛ 4, овде ТЛ 8, одазови се, ТЛ 4, не одговара, покушаћу да сондирам облак радаром…”

У затамњеној командној кабини није се чуло ни дисање. Сви беху замрли у ишчекивању. Слика, остављена самој себи, није се мењала, стеновити гребен је штрчао изнад мора црнила попут острва у океану мастила. Високо на небу догоревали су паперјасти, златом засићени облаци, сунчани диск је већ дотицао линију видокруга, за неколико минута завладаће прави мрак.

„ТЛ 8 бази”, одазва се глас пилота, некако као измењен за ових двадесетак секунди колико је прошло откад је ућутао. „Радар показује потпуни метални одраз, пријем!”

„База к ТЛ 8, пребаци радарску слику на екран, пријем!”

Екран потамне, угаси се, за тренутак остаде празан, затим пређе у зелено, подрхтавајући од милијарди искара.

„Тај облак је од жељеза”, неко рече, или, у ствари, уздахну иза Роханових леђа.

„Јазоне!” викну астрогатор. „Је ли ту Јазон?”

„Ту сам”, приступи нуклеоничар, издвојивши се из групе.

„Може ли ово да се подгреје?…” упита мирно астрогатор показујући на екран, и сви га схватише. Јазон мало одужи са одговором.

„Требало би опоменути ТЛ 4 да максимално прошири енергетски омотач…”

„Без глупости, Јазоне. Немам контакта с њим…”

„До четири хиљаде степени… с невеликим ризиком…”

„Хвала. Бларе, микрофон! Први к ТЛ 8, управи ласере на облак, малом снагом, до билиерга у епицентар, ватра стална дуж азимута!”

„ТЛ 8, ватра стална, до билиерга”, одговори одмах пилотов глас. Можда један секунд ништа се не деси. Онда блесак — и централни облак, који је испуњавао доњи део екрана, промени боју. Најпре као да поче да се размазује, а затим поцрвене и узавре; створи се тамо нека врста точира с ватреним зидовима, у који су упадали, као да беху усисавани, суседни делови облака. Тај покрет нагло престаде, облак се раствори у огромном луку, показујући кроз отворено окно хаотичну нагомиланост стена, само што се у ваздуху још дизала ситна, црна прашина, у облику лелујавог гара.

„Први ТЛ 8, сиђи на дистанцу максималне ефективности ватре!”

Пилот понови наређење. Облак, окружавајући усталасаним бедемом створени пролом, покушаваше да га испуни, али после свакога пута, кад би истурене рубове захватио блесак ужарености увлачио би их поново. Трајало је то неколико минута. Стање се није могло продужавати. Астрогатор није смео да удари на облак свом снагом бацача, јер се негде унутра у облаку налазио други летећи тањир. Рохан је схватио на шта је Хорпах рачунао: гајио је наду да ће се заробљена машина пробити у очишћени простор. Али ње никако није било у видном пољу. ТЛ 8 је сада висио готово непомично, разарајући заслепљујућим ударима ласера ускомешане зидове црнога круга. Небо над њим је било још доста светло, али стене под машином су полако почињале да тону у мрак. Сунце је залазило. Одједном мрак, који се у долини згушњавао, затрепта у страховитом блеску. Црвенкаст и прљав пламен, као грло вулкана виђеног кроз стуб експлозије, покри уздрхталим покровом цело видно поље. Сада се видела само чврсто збијена тама, у чијој је дубини кључала и шикљала ватра. То је супстанца облака, без обзира од чега се састојала, нападала прву прогутану машину и ригала ужасну ватру на заштитно енергетско поље око ње.

Рохан погледа на астрогатора, који је стајао као мртав, с лицем без израза, обливеним лелујавим одблеском пожара. Црно ковитлање и пожар који је горео у његовој средини, пуштајући само повремено појачане краке, заузимао је средину екрана. У даљини се видео висок планински врх, обливен скерлетним руменилом, сав у блеску тог последњег светла, у овом часу невероватно земаљског изгледа. Тим је невероватнији био призор који се догађао унутар облака. Рохан је чекао; на астрогаторовом лицу није се дало прочитати ништа. Али морао је да донесе одлуку: или да нареди горњој машини да пође у помоћ заробљеној, или да ту заробљену препусти њеној судбини, наредивши горњем извиђачу да настави даљи лет на северо-исток.