Станислав Лем - Непобедиви

Пре но што стубови врелих гасова који су шибали из машине избацише у ваздух пешчану прашину, оператори визије дадоше алармни сигнал навигационој кабини и јавише да у северном делу кратера виде нешто сумњиво. Тешка летећа машина се заустави, лако подрхтавајући, као на невидљивој, натегнутој опрузи, и с висине од пет стотина метара извршиће подробно осматрање тога места.

На пепељасто риђем тлу на екрану увећивача показаше се ситни правоугаоници, распоређени с геометријском тачношћу око већег, челично-сиве боје. Заједно са Гарбом и Балмином, који су били с њим на крми, Рохан препознаде возила Регнарове експедиције.

Без одлагања приземљише не много далеко од тога места, држећи се свих прописа опрезности. Телескопске „ноге” коптера још не престаше да раде, повијајући се у одмереним чучњевима, кад избацише трап и послаше две извиђачке машине, заштићене покретним пољем сила. Унутрашњост кратера подсећала је на плитку зделу с назубљеним рубовима. Средишну вулканску купу покривала је црномрка кора лаве.

Преваљивање пута од пола километра — толико је мање-више износила раздаљина — однело је покретној извидници неколико минута. Радио-веза је била одлична. Рохан је разговарао с Гарбом, који се налазио у чеоном транспортеру.

„Узвисина се завршава — одмах ћемо их угледати”, неколико пута је поновио Гарб. Убрзо викну:

„Ено их! Видим их!”

И мирније:

„Изгледа да је све у реду. Један, два, три, четири — све су машине на својим местима — али зашто стоје на сунцу?”

„А људи? Видите ли их?” распитивао се Рохан, стојећи над микрофоном затворених очију.

„Да, нешто се тамо миче… то су двојица… аха, још један… и неко лежи у хладу… видим их, Рохане.”

Његов глас се удаљи. Рохан га чу како нешто говори своме шоферу. Разлеже се туп удар, што је сведочило да су испалили димну флеру. Гарбов глас се врати:

„Поздрављамо их… дим мало лети на њихову страну… одмах ће се разићи… Јарг… шта је тамо? Шта! Како то… хеј! Ви, тамо!”

Његова вика одмах испуни целу кабину, и прекиде се. Рохан је разазнавао звукове мотора који су се један за другим гасили, затим се чу како неко трчи, неки нејасни дозиви, који су се губили због раздаљине, један дозив, други, а онда завлада тишина.

„Хало! Гарб! Гарб!” понови Рохан набреклим уснама. Кораци на песку се приближише, у звучнику зашкрипа.

„Рохане!” разлеже се измењен, задихан Гарбов глас. „Рохане! То је исто као с Кертеленом! Одсутни, не препознају нас, ништа не говоре… Рохане, чујете ли ме?!”

Чујем… сви исто?…

„Изгледа… још не знам, Јарг и Тернер иду од једног до другог…”

„Како, а поље?…”

„Поље је искључено. Нема га. Не знам. Очевидно су га искључили.”

„Има ли трагова борбе?”

„Не, ништа. Машине стоје — све целе, неоштећене — а они леже, седе, може човек да их тресе — шта? Шта је тамо?!”

До Рохана допре нејасан глас, испрекидан отегнутим цвиљењем. Он стисну вилице, али не могаде да савлада мучнину, од које му се грчила утроба.

„Сто му громова, то је Гралев!” разлеже се Гарбов глас. „Гралеве, човече. Не познајеш ме?!”

Његово узбуђено дисање одједном испуни целу кабину.

„И он…” прокркља. Неко време је ћутао, као да прикупља снагу.

„Рохане, не знам да ли ћемо моћи сами… Треба их све покупити одавде. Пошаљите још људи…”

„Одмах.”

Један сат касније кошмарна поворка се заустави под металним подножјем суперкоптера. Од двадесет и двојице људи, који су кренули на пут, остало је само осамнаест; судбина четворице није била позната. Већина је допустила да без отпора буду доведени; али петорицу су морали да доведу силом, јер нису хтели да напусте место на коме су нађени. Пет пари носила кренуло је у импровизовану амбуланту на доњој палуби коптера. Осталих тринаест остављали су ужасан утисак изразима лица која су личила на маске; њих су увели у посебно одељење, где су их без отпора сместили на лежајеве. Требало их је свући, изути им ципеле, јер су били беспомоћни, као новорођенчад. Рохан, неми сведок те сцене, приметио је, стојећи између редова лежајева, да је већина пронађених пасивно мировала, а они малобројни — они које су морали да доведу силом — лелекала и плакала гласовима који су изазивали ужас.

Препустио их је бризи лекара, а сам је послао у потрагу за несталима целу опрему којом је располагао. Опреме је имао довољно, пошто је покренуо и поставио на напуштене машине своје људе. Управо је послао последњу патролу, када га информатор позва у кабину; успоставили су везу с „Непобедивим”.