Станислав Лем - Непобедиви

„Добро. Немамо времена да даље разматрамо такве појединости. А да ли видите некакве конкретне закључке за нас — у својој хипотези?”

„У извесном смислу да, али негативне. Милиони година механичке еволуције и појава с каквима се човек у Галактици до сад није срео. Молим вас да обратите пажњу на темељно питање. Све машине које познајемо не служе саме себи, него некоме. Тако је, дакле, с људске тачке гледишта бесмислено постојање металних честара на Регису који се размножавају, или њених железних облака — док се, додуше, исто тако „бесмисленима” могу назвати на пример кактуси у пустињи Земље. Суштина ствари је у томе што су се они савршено прилагодили за борбу против живих бића. Имам утисак да су они убијали једино у првим почецима оне борбе, када је на копну врвело од живота; утрошак енергије на убијање показао се неекономичан. Због тога примењују друге методе, чији је резултат била и „Кондорова” катастрофа и Кертеленов случај, и, најзад — уништење Регнарове групе…”

„Какви су то методи?”

„Не знам тачно, на чему се заснивају. Могу једино да искажем сопствено мишљење: Кертеленов случај — то је уништење готово целокупне информације какву садржи човечији мозак. Животињски сигурно такође. Тако унакажена жива бића морају природно да угину. То је начин истовремено простији, бржи, економичнији од убијања… Мој закључак који произлази из тога је, на жалост, песимистичан. Можда је то преслаб израз… Ми смо у ситуацији неупоредиво горој од њих и то из неколико разлога. Најпре, живо биће је могуће уништити далеко лакше него механизам или технички уређај. Даље, они су еволуирали у таквим условима да су се борили истовремено са живим створовима — и са својом металном „браћом”, с разумним аутоматима. Водили су, дакле, рат на два фронта истовремено, уништавајући све адаптационе механизме живих створова као и свако испољавање интелигенције разумних машина. Резултат такве борбе која је трајала неких милион година морао је да буде необичан универзализам и савршенство разорног деловања. Бојим се, ако бисмо хтели да их уништимо, да бисмо морали, у ствари, да их уништимо све, што је готово немогуће…”

„Тако мислите?”

„Да. То значи, наравно, да би се уз одговарајућу концентрацију средстава могла уништити цела планета… али то ипак није наш задатак, не треба ни да помињем да немамо довољно снаге за то. Ситуација је одиста јединствена, пошто смо — како ја то видим — ми, у ствари, интелектуално надмоћни. Ови механизми не репрезентују уопште никакву духовну снагу, они су напросто одлично прилагођени условима планете… да уништавају све што је разумно и све што је живо. Они сами су, међутим, мртви. Због тога оно што је за њих нешкодљиво, за нас може да буде убиствено.”

„Али како можете бити сигурни да не поседују разум?”

„Могао бих сада да ретерирам, да се заклоним незнањем, али рећи ћу вам: ако сам у ишта уверен, онда сам у то уверен. Због чега не представљају интелектуалну силу? Тја! Када би је имали, већ би се с нама обрачунали. Ако пређете у мислима кроз све догађаје на Регису од тренутка нашег атерирања, запазићете да је све ишло без неког стратегијског плана. Нападају од случаја до случаја.”

„Но… начин на који су Регнара лишили везе с нама, а затим напад на извиђачке машине…”

„Али они просто чине оно што су чинили пре више хиљада година. Јер они виши аутомати које су они уништили споразумевали су се међусобно баш радио-таласима. Растројење такве размене информација, раскомадавање везе, то је био један од првих њихових задатака. Решење се наметало некако само по себи, јер метални облак екранизује боље од ичег на свету. А сада? Шта да радимо даље? Морамо да чувамо себе и наше аутомате, наше машине, без којих бисмо били ништа — док ови механизми, међутим, имају пуну слободу маневрисања, имају на месту практично неисцрпна врела за препорађање, могу да се умножавају ако уништимо један њихов део, а при свему томе, никаква убиствена средства не могу да им угрозе живот. Биће нам неопходна наша најмоћнија средства: удар антиматеријом… али ни на тај начин не можемо их све уништити. Приметили сте како се понашају погођени? Напросто се расипају… сем тога, ми морамо стално да се налазимо под заштитном завесом, што ограничава нашу стратегију, а они могу до миле воље да се уситњавају, да прелазе с места на место… и кад бисмо их разбили на овом континенту, пренели би се на други. Али то најзад није наш задатак — да их уништимо све. Сматрам да треба да одлетимо.”