Станислав Лем - Непобедиви

„Ах, тако!”

„Јесте. Јер пошто за противнике имамо творевине мртве еволуције и сигурно апсихичке, не можемо проблем да разматрамо у категоријама освете или наплате за „Кондора”, за судбину његове екипе. Било би то исто као шибање океана због тога што је потопио брод и људе.”

„То што говорите било би и те како оправдано, ако би ствари одиста изгледале тако” рече, устајући, Хорпах. Наслони се оберучке на исподвлачену мапу. „Али то је најзад само хипотеза, а ми не можемо да се вратимо с хипотезама. Не освета, него сигурност. Тачна дијагноза, утврђивање чињеница. Ако их утврдимо, ако у резервоарима „Непобедивог” будем имао узорке те — те летеће механичке фауне — уколико она одиста постоји, тада ћу наравно признати да немамо овде више шта да радимо. Тада ће база морати да одлучи како даље да се поступа. Узгред буди речено, нема никаквог јемства да ће створови остати на овој планети, можда ће се развијати и на крају почети да угрожавају космичке летове у овој области Галактике.”

„Када би чак и тако било, неће се то догодити још много стотина, па и милиона година. Ви, господине астрогаторе, бојим се, стално резонујете као да стојимо око у око с мисаоним противником. Оно што је некада било оруђе разумних бића, после њиховог нестанка се осамосталило и током милиона година је постало, у ствари, део природних сила планете. Живот је остао у океану, јер тамо не сеже механичка еволуција, али она не допушта приступ формама морског живота на копно. Тиме се објашњава умерен постотак кисеоника у атмосфери — производе га океанске траве — као и изглед површине континената. Та је површина пустиња, јер ови створови ништа не граде, не поседују никакву цивилизацију, немају уопште ништа сем себе, не стварају никакве вредности: зато морамо да их третирамо као природну силу. Природа такође не ствара ни оцене, ни вредности. Ови су створови просто оно што јесу, трају и делују тако да би се то трајање настављало…”

„А како објашњавате уништење летелица? Штитило их је поље сила…”

„Поље сила може да се пригњечи другим пољем сила. Уосталом, господине астрогаторе, да би се у делићу секунде уништило целокупно памћење у човековом мозгу, треба у једном трену образовати око главе човека магнетно поље такве снаге, какву бисмо тешко остварили чак и ми овде, уз помоћ средстава каква имамо на броду. Били би за то потребни некакви гигантски трансформатори, прерађивачи, електромагнети…”

„А ви мислите да они имају све то?”

„Ни случајно! Ништа немају! Они су просто циглице од којих нужда тренутка гради оно што је неопходно. Наилази сигнал: опасност! Нешто се појавило, нешто што се да открити изазваним променама, на пример променама електростатичног поља… одмах се летећи рој распоређује и ускладује у тај некакав „облако-мозак” и у њему се буди скупно сећање: таква бића су већ постојала, поступало се с њима тако и тако, након чега су бивала уништена… и понављају тај начин поступања…”

„Добро”, рече Хорпах, који већ дуже време није слушао шта говори стари биолог. „Одлажем старт. Сазваћемо саветовање; више бих волео да то не учиним, јер унапред очекујем велику дискусију, распалиће се учењачке страсти, али не видим другог излаза. За пола часа у главној библиотеци, докторе Лауда…”

„Нека ме убеде да се варам, и тада ћете на броду имати једног човека одиста задовољног…” Рече мирно доктор и исто онако тихо као што је и ушао, напусти кабину.

Хорпах се усправи, приђе зидном информатору и притиснувши тастер унутрашње мреже звучника позва редом све учењаке на саветовање…

Као што се показало, већина специјалиста је потхрањивала сличне претпоставке као и Лауда, само што је он био први који их је тако категорички формулисао. Спор је избио једино око проблема психичности или апсихичности „облака”. Кибернетичари су се више приклањали гледишту да облак представља мисаони систем, обдарен способношћу стратегијског деловања. Лауду су оштро нападали; Хорпаху је било јасно да је страст ових напада била изазвана не толико самом Лаудином хипотезом, колико разлогом што ју је он, уместо с колегама, најпре продискутовао с њим самим. Поред свих веза с посадом, учењаци су на броду ипак представљали неку врсту „државе у држави” и држали су се извесног неписаног кодекса поступања.

Главни кибернетичар Кронотос питао је на који начин је, по Лаудином мишљењу, облак, иако лишен интелигенције, научио да напада људе.

„Па то је једноставно”, одговори биолог. „Није радио ништа друго током више милиона година. Имам на уму борбу с првобитним становницима Региса. Биле су то животиње снабдевене централним нервним системом. Научиле су да га нападају исто као што земаљски инсекат напада жртву. Чине то с аналогном прецизношћу с каквом оса уме да убризга отров у нервне вијуге вилиног коњица или хрушта. То није интелигенција, то је нагон…”