Станислав Лем - Непобедиви

Ту и тамо измеду „жбунова” зјапили су отвори пећина. Из једних су истицали танушни млазови воде, а друге су биле суве или привидно усахле. У такве чији су се отвори налазили ниско, Роханови људи покушаше да завире, осветљавајући их рефлекторима. У једној од тих пећина пронађоше знатну количину ситних троугластих кристалића, делимично прекривених водом која је капала са свода. Рохан их је имао у џепу пуну прегршт. Возили су се неких пола километра кроз кланац, спуштајући се све ниже и ниже. Све дотле гусенице машина одлично су савладавале косину, а пошто су на два места поново открили људске стопе утиснуте у сасушеном муљу крај поточића, били су уверени да иду добрим трагом. Иза једнога од заокрета радио-веза коју су дотле одржавали са суперкоптером знатно се погоршала, што је Рохан приписао екранизујућем деловању металног честара. Са обе стране кланца, широког двадесетак метара горе и неких дванаестак метара при дну, дизали су се местимично готово окомити зидови, прекривени жичаном масом жбуња, налик на круто, црно крзно. Тог жбуња је с обе стране кланца било толико да је стварало монолитан честар, који је сезао до самог врха.

Поворка је прошла кроз две доста широке стеновите капије; тај пролаз им је одузео нешто времена, јер су техничари поља морали врло прецизно да сузе његов распон, како не би закачили стене. Стене су биле веома крхке и испуцале од ерозије, те је сваки удар енергетског поља о стеновити стуб могао да покрене читаву лавину камења. Они се, наравно, нису плашили за себе, него за своје нестале другове, које би такав усов — ако би се нашли у близини — могао да озледи или убије.

Прошао је можда један час од престанка радио-везе, када се на магнетним екранима појавише густе светле линије. Пеленгатори су им се изгледа покварили, јер кад хтедоше да прочитају на њима правац из ког стижу ови импулси, показивали су све стране света одједном. Тек бројчаницима напона и поларизаторима успеше да утврде да су извори колебања магнетног поља честари што покривају стране кланца. Тек тада приметише такође да тај честар другачије изгледа на том делу кланца него на пређеном путу: није имао слој рђе на себи, жбуње које га је сачињавало било је више и некако као црње, јер су њихове жице или гранчице имале на себи чудновата задебљања. Рохан се није одлучио да их изближе загледа, јер није хтео да ризикује и отвори енергетски заклон.

Кренули су нешто брже, док су њихови импулсометри и магнетни мерачи показивали све разнороднију активност. Када би поглед дигли горе, могли су да виде како ваздух трепери над целом површином црнкастог честара, као да је загрејан до високе температуре, а иза друге камене капије запазише како над жбуњем круже мали облачци, налик на дим који се разилази. Дешавало се то ипак тако високо на падини да се није могла одредити њихова природа чак ни помоћу догледа. Додуше Јарг, који је возио Роханова кола, био је обдарен веома бистрим погледом и тврдио је да му ти „димни облачци” личе на рој ситних инсеката.

Рохан је већ постајао помало узнемирен, јер је пут трајао дуже него што се надао, а још се није назирао крај кривудавог кланца. Могло се, истина, возити брже, јер су нестале гомиле камења на какве су наилазили раније на дну потока, који је на томе месту већ готово престао да постоји, сакривен дубоко под шљунком, и само кад би машине застале, у тишини би могао да се чује шум невидљиве воде.

Иза наредног завијутка појави се капија тешња од претходних. После обављеног мерења техничари закључише да кроз њу не могу проћи са укљученим пољем сила. Као што је познато, такво поље може да поприми произвољне размере, али увек представља варијанту обртног тела, дакле кугле, елипсоида, хиперболоида. Раније им је полазило за руком да се провуку кроз теснац кланца, сужавајући заштитно поље на облик спљоштеног стратосферског балона, који је, наравно, био невидљив.

Сада, пак, не би то могли да постигну никаквим маневром. Рохан се посаветова с физичаром Томаном и двојицом техничара поља, након чега донеше одлуку да ризикују пролаз с тренутним и уз то само делимичним искључивањем енергетског заклона. Као први требало је да прође безљудни енергобот са искљученим емитором поља; међутим, одмах кад прође кроз капију, требало је да га укључи и обезбеди пуну истурену завесу у облику избоченог штита. За време пролаза четири велике машине и Роханове мале извиђачке амфибије кроз уски пролаз, требало је да људи буду лишени заклона само одозго; последњи енергобот, који је затварао колону, требало је да споји свој „штит” са „штитом” првога одмах иза камених врата, успостављајући на тај начин потпун заклон.