Станислав Лем - Непобедиви

Човек с Вејром устаде. Рохан виде како стални пламен из разгрејаног бацача укресава из кремених стена искре из којих се ширио карактеристичан задах дима. Безумник се кретао колебљиво; ти покрети су били баш као покрети малог детета које држи звечку. Пламен просече ваздух измеду двојице људи који су седели један поред другог, а нису чак ни очи затворили пред његовим заслепљујућим блеском; мало је требало па да један од њих добије цело пражњење прво у лице. Рохан — то опет није била одлука, него рефлекс — истрже из футроле свој бацач и опали, само једном. Болесник се у размаху удари обема згрченим рукама по грудима, његово оружје удари о камен, а он сам паде на њега, на лице.

Тада Рохан скочи. Спушта се мрак. Требало је да све људе што пре превезе у базу. Имао је само своју малу амфибију, а када је покушао да покрене неки од транспортера, показа се да су се два сударила на најужем месту каменог теснаца и да би само дизалица могла да их растави. Преостао је задњи енергобот који би могао да прими највише петорицу људи, а имао их је — живих, мада обезвлађених — девет. Помислио је да ће најбоље бити да их све сакупи и повеже, како не би могли никуда да одлутају или да се озледе, да укључи поља оба енергобота која би их штитила, а он сам да оде да доведе помоћ. Није хтео да повезе никог, јер је његова мала теренска амфибија била потпуно ненаоружана, те је за случај напада више волео да изложи опасности само свој живот.

Била је већ позна ноћ када је завршио тај грозни посао; људи су допустили да их повеже без икаквог отпора. Одвезао се задњим енергоботом, како би могао да изиђе на слободан простор својом амфибијом, поставио је оба емитора, издалека је укључио енергетски заклон, ставио под њега све завезане, а сам кренуо натраг.

На тај начин је двадесет и седам дана после искрцавања готово половина посаде „Непобедивог” била избачена из строја.

Као сваки истинит догађај, Роханова прича је била чудновата и нескладна. Зашто облак није напао њега ни Јарга? Зашто такође није додирнуо Тернера, све док није напустио амфибију? Зашто је Јарг најпре побегао, а потом се вратио? На последње питање могло се одговорити релативно лако. Вратио се како се могло претпоставити, када се охладио од панике и предочио себи да га од базе дели око педесет километара, које не би могао да превали пешице са оном залихом кисеоника коју је поседовао.

Остајала су као загонетка претходна питања. Одговор на њих могао је за остале људе да представља разлику између живота и смрти. Али разматрања и хипотезе морале су да уступе место деловању.

Хорпах је за судбину Роханове групе сазнао после поноћи; пола часа касније стартовао је.

Пребацивање космичке крстарице с једног места на друго, удаљено једва неких двеста километара, веома је незахвалан задатак. Брод треба водити све време у окомитом положају, на пламену, с релативно малом брзином, што захтева знатно трошење горива. Покретни уређаји, неприлагођени за такав рад, захтевали су сталну интервенцију електричних аутомата, а и тако се челични колос у ноћи кретао с лаким љуљањем, као да га носи површина лако усталасаног мора. Био би то несумњиво необичан призор за посматрача који би стајао на површини Региса III — овај блок сав у одблесцима избациване ватре који кроз мрак пролази попут ватреног стуба.

Одржавање правилног курса такође није било лако. Требало је да се дигну изнад атмосфере, а затим да се у њу врате, с крмом напред.

Све је то заједно апсорбовало сву астрогаторову пажњу, тим више што се тражени кратер скривао под танким облачним слојем. Најзад, још пре освита, „Непобедиви” се спусти у кратер, једно два километра од старе Регнарове базе; суперкоптер, машине и бараке сместише тада у оквир периметра крстарице, а снажно наоружана спасилачка група око подне довезе све преживеле Роханове људе, здраве, али ван свести. За болнице одредише два допунска одељења, јер у правој бродској болници више није било слободних места. Тек када то би спроведено, учењаци почеше да проучавају тајну која је спасла Рохана и — да није било трагичног случаја са бацачем у рукама једног несрећника — спасла би и Јарга.

Било је то несхватљиво, јер се по одећи, наоружању и изгледу нису разликовали од осталих. Вероватно није имало значаја што су се њих двојица и Тернер налазили у малом теренском возилу.

Хорпах се такође налазио пред дилемом шта да ради даље. Ситуација је била јасна до те мере да би могао да се врати у базу с подацима који су оправдавали повратак и истовремено објашњавали трагични крај „Кондора”. Оно што је учењаке највише интригирало — метални псеудоинсекти, њихова симбиоза с механичним „растињем” што је расло на стенама, најзад питање „психизма” облака — а није се чак знало ни да ли постоји само један, или их има више, и да ли најзад мањи облаци могу сви да се споје у чврсту целину — све то заједно не би га приволело да остане на Регису III чак ни за сат дуже, да још нису недостајало четворица људи из Регнарове екипе, заједно са самим Регнаром.