Станислав Лем - Непобедиви

Од једног до другог краја „Киклоп” је мерио осам метара, био је такође сразмерно „плећат” — промер његовог трупа износио је преко четири метра. Када би се нека пукотина у стени показала неприступачна за њега, могао је да је прошири било „челичном руком”, било разарањем стене и њеним мрвљењем помоћу поља сила. Али и искључење поља није могло да му нашкоди, пошто је његов керамичко-ванадијумски оклоп имао тврдоћу дијаманта.

У унутрашњости „Киклопа” смештен је аутомат који је имао да се побрине за пронађене људе, за које су тамо били припремљени лежајеви. Најзад, након провере свих уређаја, оклопна машина се с чудном лакоћом спустила низ свозницу и, као ношена невидљивом силом — јер уопште није дизала прашину чак ни када се најбрже кретала — прошла је кроз пролаз у заштитном појасу „Непобедивог”, обележен плавим сијалицама, и брзо се изгубила с видика окупљених у подножју брода.

Један час приближно, радио-телевизијска веза између „Киклопа” и брода радила је беспрекорно. Рохан препознаде улаз у кланац, поред ког је уследио напад који је он преживео. Препознао га је по великом обелиску, налик на црквени торањ, а који је делимично затварао размак између стена. На одрону великих блокова брзина „Киклопа” се необично смањила. Људи који су стајали поред екрана чули су чак и жуборење потока скривеног под нагомиланим блоковима — тако је бешумно радио „Киклопов” аторхски погон.

Везисти су одржавали слику и звук до два и четрдесет, када се, пошто је превалио раван и доступнији део кланца, „Киклоп” нашао у лавиринту рђастог честара. Захваљујући напору радио техничара, послата су на обе стране још четири саопштења, али пето је стигло већ тако изобличено, да се његов садржај могао само наслутити: „Киклопов” електрични мозак је јављао о успешном кретању напред.

Сагласно с утврђеним планом, Хорпах је тада послао с „Непобедивог” летећу сонду, снабдевену телевизијским предајником. Дижући се окомито у небо, сонда се изгубила за секунд. У централу одмах почеше да стижу сигнали с ње — и с висине од једне миље на екранима се показа сликовит пејзаж, пун искиданих стена, покривених појасевима честара црне боје и боје рђе. Минут касније без по муке угледаше доле „Киклопа”, који је пролазио дном великога кланца, блештећи као челична песница. Хорпах, Рохан и руководилац специјалистичких група стајали су пред екранима у командној кабини. Пријем је био добар, али су ипак предвиђали могућност његовог погоршања, зато су биле спремне за старт четири друге сонде, које су имале задатак да им служе као предајници. Ги је сматрао да ће у случају напада веза с „Киклопом” сигурно бити прекинута, али да ће бар постојати могућност да они са брода прате његово кретање.

„Киклопове” електричне очи нису то могле да запазе, али они што су стајали пред екранима, захваљујући ширини видног поља које се пред њима отварало са високо избачене телесонде, опазише да само још неколико стотина метара дели машину од транспортера, напуштених у стеновитом теснацу, који су машини преграђивали даљи пут. Након обављања свих задатака, „Киклоп” је требало да, у повратку, узме такође и та два услед судара спојена гусеничара и да их довуче на брод.

Празни транспортери с висине су изгледали као зеленкасте кутијице; поред једне од њих назирала се делимично угљенисана фигурица — тело човека кога је Рохан уништио бацачем пламена.

Непосредно пред заокретом иза кога су штрчали вршци стеновите капије, „Киклоп” застаде и приближи се гриви металног растиња које је сезало готово да дна кланца. С напетом пажњом људи су следили његово кретање. Мора да је спреда отворио поље сила како би кроз његов прекид извео инхаустер, који је попут издужене топовске цеви, са зубатом шаком на врху, померивши се у своме туљку, шчепао групу жбунова и на изглед без напора ишчупао их из стеновите подлоге, након чега се повукао и склизнуо унатраг на дно кланца.

Цела операција прошла је глатко и исправно. Захваљујући телесонди, која је пловила изнад кланца, успоставише радиоконтакт с „Киклоповим” мозгом, који их обавести да је „узорак”, који се ројио од „инсеката”, затворен у резервоар.

„Киклоп” је стигао на сто метара од места катастрофе. Стајао је тамо, ослоњен оклопним подножјем о стену, задњи енергобот Роханове групе, у самом пролазу између стена стајали су међусобно спојени транспортери, а даље испред њих се налазио други енергобот. Најделикатније треперење ваздуха сведочило је о томе да енергобот још ствара заштитно поље, онако како га је Рохан оставио после пораза своје екипе. „Киклоп” најпре искључи даљински Дираке тога енергобота, а затим, повећавши своју потисну силу и дигавши се у ваздух, окретно прелете изнад сударених транспортера и поново се спусти на камење, већ на другој страни пролаза. Баш у том тренутку неко од окупљених крикну, опомињући. Тај крик се разлеже у кабини „Непобедивог”, удаљеног шездесет километара од кланца, када се тамо задими црно крзно падина и у таласима се обруши на земаљско возило с таквом силином, да се оно у једном трену сасвим изгубило из поља слике, као да га је заклонио одозго бачен покривач од смоластог дима. Одмах затим ипак целу дебљину облака који је нападао проби жбунаст блесак. „Киклоп” није употребио своје страшно оружје: то су се само енергетска поља која је стварао облак сударила с „Киклоповом” заштитном завесом. Сада је изгледала као да се одједном материјализовала, облепљена дебелим слојем црног мравињака; час се надимала попут огромног мехура лаве, час се грчила, и та необична игра потраја доста дуго. Гледаоци стекоше утисак да се машина, скривена од њиховог погледа труди да одагна миријаде напасника, којих је било све више и више, јер су се стално нови облаци, попут усова, сурвавали на дно кланца. Више се није видело светлуцање енергетског заклона, него је само у глухој тишини трајало невиђено рвање две мртве, али ужасне силе. Најзад неко од окупљених пред екраном уздахну: уздрхтали црни мехур изгуби се под црним точиром; облак се претоврио у неку врсту дивовског вира, који се узнео изнад врхова највиших стена и — доле прилепљен уз невидљивог непријатеља — горњим делом се окретао у лудим обртима као километарска Малстремова струја, опализујући у плавичастом преливу. Нико се не одазва, сви су схватили да облак на тај начин настоји да згњечи енергетски свод, у коме се, попут коштице у плоду, налази машина.