Станислав Лем - Непобедиви

Изгледало је да су размере катаклизме стигле већ до кулминације. У наредном тренутку десило се ипак нешто невероватно. Слика се разгорела, ужарила до страховитог белог усијања, које је вређало очи, покрила се оспом од милијарди експлозија и у новом налету антиматерије би уништено цело приземље око „Киклопа” — ваздух, остаци, пара, гасови и дим — све то, претворено у најтврђе зрачење, расцепивши на двоје кланац, затворило је облак на простору од километра у загрљај инихилације и полетело у ваздух, као да је избачено од распада самог средишта планете.

„Непобедиви”, који је био 70 километара далеко од епицентра тог ужасног удара, заљуљао се, сеизмички таласи пређоше преко пустиње, транспортери и енергоботи експедиције, што су стајали под свозницом, померише се, а неколико минута касније, долете од стране планина громовит, оштар ветар, осмуди наглом врелином лица људи који потражише заклон за машинама и, дигавши читав зид од усковитлане пешчане прашине, одлете даље, у велику пустињу.

Некакав одломак мора да је погодио у телевизијску сонду, иако се у то време налазила тринаест километара од центра катаклизме. Веза се није прекинула, али се знатно погоршала примана слика, густо испресецана због сметњи. Прође један минут и, када се дим мало разишао на једну и другу страну, Рохан, напрежући поглед, угледа наредну етапу борбе.

Није се завршила, као што је био спреман да мисли малочас. Да су нападачи били живи створови, масакр који их је снашао ваљда би присилио следеће одреде на повратак, или бар да се зауставе пред улазом у ужарени пакао, али мртво се борило с мртвим, и атомска ватра се није угасила, него је само променила облик и правац главног удара — и тада Рохан први пут схвати, или, тачније речено, предочи себи без речи, како су морали изгледати они некадашњи судари што су се водили на Регису III у давним епохама, када су једни роботи уништавали и разарали друге, каквим се облицима селекције служила мртва еволуција и шта су означавале Лаудине речи да су победили псеудоинсекти, као најбоље прилагођени. Истовремено му пролете кроз главу да се нешто слично морало овде догађати некада давно, да је мртво, неуништиво, у кристалићима, сунчаном енергијом учвршћено памћење билионског облака морало поседовати знање о сличним сударима, да су се баш са сличним самотницима — појединцима, тешко оклопљеним дивовима, с атомским мамутима из рода робота морали пре много стотина векова борити ови мртви окрњци, који на изглед нису били ништа у односу према пламену свеуништивих пражњења, који олако спаљују читаве блокове стена. Оно што им је омогућило да преживе и што је проузроковало да оклопи тих наказа буду распорени налик на зарђале метлице и развучени по огромној пустињи, са скелетима некада прецизних електронских механизама, данас засутим песком — мора да је нека невероватна храброст за коју нема имена, ако се може употребити таква реч када су у питању кристалићи титанског облака. Али зар постоји друга реч за то?… И нехотице Рохан није могао да се не диви даљем деловању облака и поред ужасне слике дотадашње хекатомбе…

Јер облак је настављао напад. Сада су изнад његове површине, на целом простору који се видео с висине, штрчали једва мало издвојени, највиши врхови. Све остало, цела област кланаца нестала је под бујицом црних таласа, који су концентрично јурили са свих страна видокруга, да би се сручили у дубину ватреног точира, чији је центар представљао „Киклоп”, сада потпуно невидљив под штитом устрептале ватре. Тај напор, праћен на изглед бесмислено огромним губицима, није ипак био сасвим бесмислен.

Рохан и сви људи који су сада стајали сасвим беспомоћно пред призором који им је показивао екран у кабини, били су свесни тога. Енергетске залихе „Киклопа” биле су практично неисцрпне али што је дуже трајала непрекидна ватра анихилације, и поред снажних осигурања, и поред антирадијацијских одбојних огледала, мала честица звезданих температура ипак је прелазила и на бацаче, враћала се својим изворима и унутар машине је морало постајати све врелије. Зато је напад био настављан с таквим бесом, зато је био усмераван са свих страна одједном. Што је ближе оклопних навлака наступао наредни судар антиматерије са градом кристалића који су срљали у пропаст, тим се јаче загревала сва апаратура у „Киклопу”. Ниједан човек одавно више не би издржао унутар „Киклопа”, његов керамички оклоп можда је сијао већ вишњевом бојом од усијања — али људи су видели само, под куполом дима, плаву печурку живе ватре, која је полако, корак по корак, силазила ка излазу из кланца, тако да се место првог напада облака видело на три километра даље на север, показујући своју језиву површину, испечену и покривену наслагом шљаке и лаве, са остацима слепљених честара што су сад висили са смрвљених стена и са читавим громадама насталим од стопљених металних кристалића, погођених термичким ударом.