Станислав Лем - Непобедиви

Лифта није било. Позвао га је и док је чекао у полумраку, осветљеном скакутавим светлашцима индикатора, осећајући у глави огроман терет од непроспаваних ноћи и дана пуних напетости, кроз шум крви у слепоочницама ослушкивао је ноћну тишину на броду. Понекад би забрујало нешто у невидљивим проводницима, с нижих спратова преносило се пригушено мумлање трансмисија које су јалово радиле, јер су стално били у пуној спремности за старт. Сув дах металног укуса ударао је из окомитих бунара с једне и друге стране платформе на којој се налазио. Врата се помакоше, он уђе у лифт. На осмом спрату изиђе. Ту је ходник скретао, водећи дуж главног оклопа, обасјан линијом плавих лампица. Ишао је тако не знајући ни сам куда, махинално је дизао ноге на потребним местима, прекорачујући високе прагове херметичких преграда, док није опазио сенке људи из послуге главног реактора. Смештај је био мрачан, сијало је само неколико десетина сатова на таблицама. Људи су седели испод њих, на расклопљеним фотељама.

„Нису живи”, рече неко. Рохан не препознаде ко говори. „Хоћеш ли да се кладиш? У радијусу од пет миља било је хиљаду рендгена. Нема их више. Можеш да будеш миран.”

„Па зашто онда овде седимо?” прогунђа други човек. Не по гласу, него по месту које је заузимао — у гравиметричкој контроли — Рохан разабра да је то боцман Бланк.

„Зато што стари неће да се врати.”

„А ти би се вратио?”

„Шта друго може да се учини?”

Било је ту топло и у ваздуху се ширио онај нарочити запах, вештачки мирис четинара, којим су аклиматизатори покушавали да пригуше задах што га производе гомиле пластичног материјала и лима из оклопног омотача, који се загревају за време рада. Као резултат добијала се из тога смеса која није била налик ни на шта друго сем на мирис осмог спрата. Рохан застаде, невидљив за оне што су седели, наслонивши се леђима на пенасту пресвлаку преграде. Не зато што је желео да се крије: просто није желео да се меша у тај разговор.

„Он би сад могао да приђе…” проговори неко после краћег ћутања. Лице овога што је говорио појави се за тренутак, када се нагнуо напред; једна половина лица била му је румена, друга жута, од блеска контролних светала, којима зид реактора као да је гледао на згрчене људе. Као и сви остали, Рохан је одмах схватио о коме је реч.

„Имамо поље и радар”, прогунђа мрзовољно боцман.

„Много ћеш имати од поља када ти се примакне на билиерг удара.”

„Радар га неће пустити.”

„Мени то причаш? Ваљда га ја знам, као свој нож.”

„И шта с тим?”

„То што он има антирадар. Систем за ометање…”

„Али он је растројен. Електрични лудак…”

„Леп лудак. Био си у командној кабини?”

„Нисам. Овде сам био.”

„Но. А ја сам био. Штета што га ниси видео како је обарао наше сонде.”

„И шта то онда значи? Да су га они престројили? Да је већ под њиховом контролом?”

Сви говоре „они”, помисли Рохан. Као да су одиста у питању жива, разумна бића…

„А протон га знао. Кажу да се само растројила веза.”

„Па зашто би на нас ударио?”

Опет завлада тишина.

„Не зна се где је он сада?” упита онај што није био у командној кабини.

„Не. Последњи извештај био је у једанаест. Краљик ми је рекао. Видели су га како тумара по пустињи.”

„Далеко?”

„А шта, имаш вуну? Неких деведесет километара одавде. За њега је то непун час. Или и мање.”

„Можда је већ доста тог претакања из шупљег у празно?” Ијутито се умеша боцман Бланк, показујући свој оштри профил испред подлоге на којој су шарено жмигала светлашца.

Сви ућуташе. Рохан се полако окрете и удаљи се исто онако тихо као што је и дошао. Уз пут прође поред две лабораторије; у великој су светла била угашена, у малој су још била упаљена. Видео је светло како пада на ходник кроз илуминаторе под таваницом. Погледао је унутра. За округлим столом су седели сами кибернетичари и физичари — Јазон, Кронотос, Сарнер, Ливин, Саурахан и још неко, који је, окренут леђима према осталима, у сенци искошене преграде, програмирао велики електронски мозак…

„…постоје два ескалациона решења, једно анихилирајуће, једно с уништењем, а остали су помирљиви”, говорио је Саурахан. Рохан не ступи у просторију. Опет је застао и ослушнуо шта се говори.

„Ескалационо прво заснива се на стављању у покрет лавинског процеса. Потребан је бацач материје који ће ући у кланац и тамо остати.”

„Један је тамо већ био…” рече неко.

„Ако не буде имао електрични мозак, може да делује чак и када температура прекорачи милион степени. Потребан је бацач плазме; плазма се не боји звездане стене. Облак ће се понашати као и пре — трудиће се да га угуши, да уђе у резонанцу с крмним водовима, али неће бити никаквих водова, ничега сем нуклеарне реакције. Што више материје уђе у реакцију тим ће она постати силовитија. На тај начин може да се привуче на једно место и анихилира цела некросфера планете…”