Станислав Лем - Непобедиви

„Деветнаест хиљада у тачки Нула… осам и шездесет у периметру… један један и нула два у пољу…”

Победа над „Киклопом” примљена је у глухом ћутању, јер, руку на срце, тријумф у разбијању своје сопствене, и уз то најјаче борбене справе није био нарочито достојан слављења. Људи су почели да се разилазе, док је гљива од експлозије настављала да расте у атмосферу и нагло се при врху распламсала у дугу гаму боја, овога пута погођена зрацима сунца, које је још стајало под хоризонтом. Пробила је већ највише слојеве ледених цируса и високо изнад њих попримила је љубичастозлатну, ћилибарскожуту и платинасту боју; те блештаве боје у таласима су силазиле са екрана и испуњавале целу командну кабину, која се преливала, као да је на бело емајлираним пултовима неко мутио боје земаљског цвећа.

Рохан се зачудио још једном, угледавши Хорпахово одело. Астрогатор је био у шињелу — оном снежнобелом гала шињелу који је последњи пут видео на њему на опроштајној свечаности у Бази. Мора да је зграбио први део одеће који му се нашао под руком. Стојећи с рукама у џеповима, с накострешеном седом косом на слепоочницама, очима је прешао преко окупљених.

„Колега Рохане”, рече неочекивано меким гласом, „молим вас да изволите к мени.”

Рохан му приђе и махинално се исправи, а тада се астрогатор окрену и пође према вратима. Ишли су тако један за другим кроз ходник, а кроз окна за вентилацију чуло се, кроз шум кондензованог ваздуха, потмуло и некако налик на гневно гунђање масе људи, који су испуњавали доњи део брода.

Рохан је ступио у астрогаторову кабину нимало изненађен његовим позивом. Бивао је у њој, додуше, ретко, али пошто се сам вратио у базу из кратера био је позван на „Непобедивог” и Хорпах га је примио баш код себе. Такви позиви најчешће нису обећавали ништа добро. Истина, Рохан је тада био превише потресен катастрофом у кланцу да би се плашио астрогаторова гнева. Уосталом, овај га није ни речју прекорео, само што га је веома подробно испитивао о околностима које су пратиле напад облака. У разговору је учествовао и доктор Сакс, који је изразио претпоставку да се Рохан спасао зато што га је био захватио „ступор”, запањеност која депримира електричну делатност мозга, тако да га је облак сматрао већ избаченим из строја, једним од погођених. Што се Јарга тиче, неурофизиолог је сматрао да се шофер спасао чистом случајношћу, јер се, побегавши, нашао ван нападнутог терена. Тернер међутим, који се готово до краја трудио да брани себе и друге, пуцајући из ласера, понео се истина онако како му је налагала дужност, али сасвим парадоксално, баш га је то убило, јер је његов мозак радио нормално и тиме је навукао на себе пажњу облака. Облак је, наравно, слеп према људском схватању и човек је за њега представљао само известан покретљив објекат, који своју присутност манифестује електричним потенцијалима мождане коре. Хорпах, лекар и он разматрали су такође могућност заштите људи тиме што би били доведени у стање „вештачке омамљености”, захваљујући примени одговарајућег хемијског препарата, али Сакс је изразио мишљење да би такав лек деловао с превише великим закашњењем кад би се указала стварна потреба за „електричном камуфлажом”, а опет, слати у акцију људе у стању помрачености — немогуће је. И тако на крају све то испитивање Рохана, није донело конкретних резултата. Хорпах је желео да се још врати на то питање. Застао је на средини кабине, једно двапут веће но што је његова. У зиду су се налазили уређаји за успостављање непосредне везе с командном кабином и цео низ микрофона унутрашње инсталације, али сем тога у кабини није било ничега што би одавало да ту већ годинама станује командант брода. Хорпах је збацио шињел. Имао је испод њега панталоне и мрежасту кошуљу. Кроз њена окца пробијале су се густе, седе длаке његових широких груди. Сео је мало постранце од Рохана који је стајао. Тешким рукама ослонио се на сточић, на коме није било ничега сем једне Рохану непознате књижице, увезане у излизану кожу. Преневши поглед с те њему непознате лектире свога шефа на њега самог, осетио се као да га је угледао први пут. Био је то човек смртно уморан, који није покушавао чак ни да прикрије пред њим дрхтање руке, дигнуте према челу. Рохан је тада, као озарен, схватио да уопште не познаје Хорпаха под чијом је командом служио већ четврту годину. Никад му није пало на ум да се замисли због чега у астрогатовој кабини нема ничега личног, ниједне од оних ситних, понекад забавних или невиних ствари какве људи носе у простор, као што су успомене из детињства, или успомене из куће. Сада му се учинило да је схватио због чега Хорпах није имао ништа, због чега чак ни на зидовима његове кабине није било никаквих старих фотографија, које би му показивала лица блиских људи, који су остали на Земљи. Није осећао потребу за нечим таквим, јер је сав био овде, на броду, и Земља му није била дом. Али можда је жалио због тога сада, први пут у животу? Његова тешка плећа, руке и врат нису одавали старост. Стара је била само кожа на астрогаторовим рукама, груба, безвољно наборана на зглавцима прстију, која је постајала бела када би их исправио и гледао на њихово лако подрхтавање, на изглед с равнодушном и уморном заинтересованошћу, као да констатује нешто што му је до тада било туђе. Рохан није хтео то да гледа. Али командант му, нагнувши лако главу, погледа у очи и са стидљивим смешком прогунђа: