Станислав Лем - Непобедиви

„Пресолио сам, а?”

Рохан осети ошамућеност не толико због самих речи, колико због њиховог тона и целокупног астрогаторовог понашања. Ништа не рече. Наставио је да стоји, а командант, протрљавши широком шаком длакаве груди, додаде:

„Можда је тако и боље.”

И неколико секунди касније, са искреношћу необичном за њега:

„Нисам знао шта да радим…”

Било је у томе нечег потресног. Рохан као да је и сам наслућивао да је астрогатор последњих неколико дана исто тако беспомоћан као и сви они, али тек у том тренутку је постао свестан да то није било право сазнање, јер је у суштини веровао да астрогатор види за неколико копаља даље од сваког другог човека, јер тако мора да буде. И ево, одједном се пред њим откривала суштина команданта некако двоструко, јер је видео полуобнажене Хорпахове груди, то тело толико уморно, с рукама које су дрхтале; постојање тога тела никада дотле није допирало до Роханове свести, а сад је истовремено чуо речи које су потврђивале истинитост његовог открића.

„Седи, момче”, рече командант.

Рохан седе. Хорпах се диже, приђе умиваонику, испљуска водом лице и врат, брзо се истрља, журно обуче блузу, закопча је и седе наспрам Рохана. Гледајући му у очи својим бледим и увек мало сузним очима, као од ветра, упита као против воље:

„Како је с тим твојим… имунитетом? Прегледали су те?”

Ах, значи само то — промаче Рохану кроз главу. Прочисти грло.

„Јесу, прегледали су ме лекари, али ништа нису открили. Вероватно је Сакс у праву, што се тиче ступора.”

„Да. И ништа више нису рекли?”

„Мени нису. Али чуо сам… размишљали су, због чега облак напада човека само једном, а после га препушта судбини.”

„То је занимљиво. И шта кажу?”

„Лауда сматра да облак разликује нормалне од погођених захваљујући разлици електричне активности у мозгу. Код оних који су претрпели шок, мозак показује активност као у новорођенчета. Или бар сасвим сличну. Изгледа да је у онаквој запањености, у каквој сам се ја нашао, слика веома слична. Сакс претпоставља да би се могла начинити танка метална мрежа, која би могла да се сакрије у коси… она би слала слабе импулсе, управо онакве какве шаље мозак озлеђеног човека. Нешто попут „капе-невидимке”. На тај начин људи би могли да се маскирају пред облаком. Али то је само нагађање. Не зна се да ли би то донело користи. Хтели би да изведу неколико експеримената. Немају ипак двољну количину тих кристалића — а ни оне које је „Киклоп” требало да им достави, нисмо добили…”

„Но, добро” уздахну астрогатор. „Нисам о томе хтео с тобом да разговарам… Ово о чему ћемо разговарати, нека остане међу нама. Важи?”

„У реду…” рече полако Рохан и поново постаде напет. Астрогатор га сад није гледао, као да му је било тешко да почне.

„Нисам још донео одлуку”, рече нагло. „Неко други на мом месту бацио би новчић. Вратити се — не вратити се… Али ја нећу то. Знам колико се често не слажеш са мном…”

Рохан отвори уста, али старешина лаким покретом руке заустави његове речи пре но што се родише.

„Не, не… Ево, имаш шансу. Дајем ти је. Ти ћеш одлучити. Учинићу како кажеш.”

Погледао му је у очи и одмах скрио поглед под тешким капцима.

„Како… ја?” промуца Рохан. Све би друго очекивао, само то не.

„Да, баш ти. Наравно, договорили смо се: то ће остати међу нама. Ти ћеш преузети одлуку, а ја ћу је спровести. Ја ћу за њу одговарати пред Базом. Погодни услови, зар не?”

„Ви то говорите… озбиљно?” упита Рохан само да би добио у времену, јер је и без тога знао да је све истина.

„Дабоме. Да те не знам, дао бих ти времена. Али знам да ходаш и мислиш своје… да си већ одавно донео одлуку… али можда је не бих од тебе извукао. Зато ћеш ми је рећи, овде, одмах. Јер то је наређење. У том тренутку ти ћеш бити командант „Непобедивог”… Нећеш одмах? Добро. Имаш минут времена.”

Хорпах устаде, приђе умиваонику, протрља дланом образе да му под прстима зашушташе седе чекиње, и поче да се, као да је све у најбољем реду, брије електричним апаратом. Гледао је у огледало.

Рохан га је видео и истовремено га није видео. У први мах се ражестио на Хорпаха, који с њим поступа тако безобзирно, дајући му право, а у ствари обавезу да сам одлучи, везујући га речју, а истовремено примајући унапред целокупну одговорност на себе. Рохан га је толико познавао да је знао како је о свему овом добро размислио и да повратка нема. Секунди су јурили и требало је говорити, за тренутак, одмах, а он ништа није знао. Сви аргументи које би тако радо бацио астрогатору у лице, које је припремао као камење током својих ноћних премишљања, нестадоше. Она четворица нису живи — готово поуздано. Да није тога „готово”, не би требало ништа размишљати, преокретати, напросто би у зору одлетели. Али сад ово „готово” поче у њему да расте. Док је био поред Хорпаха, сматрао је да треба сместа да полете. Сада је осећао да му такво наређење неће проћи кроз грло. Знао је да то не би био крај проблема Регис, него почетак проблема. Није то имало ничег заједничког с одгворношћу према Бази. Та четири човека остала би на броду, и никад више не би било као пре. Посада је желела да се врати. Али Рохан се сетио свога ноћног лутања по броду и схватио је да би после неког времена људи почели о томе да мисле, а затим и да говоре. Рекли би: „Видите? Оставио је четворицу људи и полетео.” И не би се рачунало ништа друго. Сваки човек је морао да зна да га други неће оставити — ни у каквим околностима. Да се може изгубити све, али да на броду треба имати све чланове посаде — живе или мртве. Тај принцип није био уписан у правилник. Али када се не би тако поступало, нико не би могао да лети.